Монмартр у Браничеву

 Пожаревац је град у којем иза сваког ћошка избија нешто из прошлости: галерије, споменици, задужбине... Кренете у једном правцу и наиђете на римске саркофаге из доба цара Клаудија које чине део дворишне поставке Градског музеја. Пођете на другу страну - ту је огромна жута зграда Окружног здања у коме су смештене најважније институције, а градили су је италијански мајстори у другој половини деветнаестог века. Тада се звала Зграда окружног начелства и завршена је 1889. године, у време када је Србија као млада краљевина хватала корак са Европом.

Испред зграде, у парку је споменик кнезу Милошу Обреновићу који руком показује на Запад, како тумаче једни, док је по другим, злонамернијим тумачењима, тим покретом руке пречасни кнез најавио подизање затвора у Забели. У сваком случају, историјска је чињеница да је споменик откривен 1898. године, у присуству краља Александра Обреновића и његовог оца Милана.

Најстарија грађевина у Пожаревцу је Саборна црква, посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу из давне 1819 године. Поред њених темеља сахрањен је рођени брат хајдук Вељка Милутин Петровић. 

Као и свуда, и у Пожаревцу свако има своју причу и објашњење историјских и политичких прилика, згода и незгода које се испредају на Старом корзоу, где се кафићи, тако рећи, пребројати не могу. Корзо пореде са београдском Скадарлијом или чак париским Монмартром.

Боемија није Пожаревљанима страна, напротив, постоји и један кварт који је добио име по Ђури Јакшићу. Хроничари су побројали да је 1911. године град имао 80 кафана и само једног лекара, у складу са оном нашом народном да „здравље на уста улази“. Међу најпознатијим гостима био је и чувени српски песник. Он је овде насликао и неколико вредних слика, а највише је волео да одседа у кафани која је за њега имала више него симболичан назив „Последњи грош”. 

Опстао једино „Бамби“

Вељко Обрадовић, менаџер за односе с јавношћу Градске управе, наводи нам податке који могу објаснити зашто је тако живо и весело још у преподневним сатима на градском корзоу. Пожаревац је по просеку примања у републичком врху, одмах иза Београда и Новог Сада, захваљујући коповима и термоелектрани Костолац, али пре свега за лагоднији живот заслужни су бројни гастарбајтери, од њихових дознака живи пола овдашњег становништва.

Тешко зарађене гастарбајтерске паре, признају Пожаревљани, убалажавају социјалне проблеме, јер су многа предузећа замрла, а индустријска зона на изласку из града још није оживела. Нема погона осим „Бамбијевих”, који је овде задржао производњу али је седиште преместио у Београд. Економски аналитичари типују на развој лаке индустрије у будућности, пре свега прехрамбене, услужну делатност и туризам крај Мораве, Млаве и Дунава.

Предност Пожаревца је географски положај, има доста тога да се види и у окружењу: Дунав, Виминацијум, Лепенски вир, Голубац…па је у бројним ђачким екскурзијама и град незаобилазна дестинација. Најпосећенија места су ергела „Љубичево” и Галерија „Барили“..

У првој половини прошлог века у Пожаревцу је радило доста уметника а најпознатији су вајар Ђорђе Јовановић, који је радио споменик кнезу Милошу, и сликарка Милена Павловић Барили, која је излагала у више европских метропола, као и у Њујорку. Њена мајка Даница, како је забележио градски хроничар Милан Ивошевић, даровала је Пожаревцу велики део ћеркиних радова и своју кућу, поред које је изграђена галерија Милениних слика.

Карневал и ергела

„Љубичево” је једина преостала ергела у Србији. И она је била на ивици пропадања, али откако је град одлучио да подржи њену обнова ситуација се поправила.

Директор Владан Јанковић говори нам о обнови парка кнегиње Љубице, реновираној управној згради, саграђеној 1850. године која је споменик културе, фонтани и стазама. Травњаци се сређују, а ни коњи више не гладују. Легат кнеза Милоша има 315 хектара, али у будућности, по речима Јанковића, „Љубичево” неће имати толико такмичарске амбиције колико туристичке.

Пожаревац називају и градом Љубичевских коњичких игара. Овогодишње су већ започеле градским карневалом, а наставиће се концертима од среде до суботе на којима ће наступати Звонко Богдан, Рибља чорба, звезде „Гранда“ и словеначки џез оркестар. Саме Игре трају два дана, првог викенда у септембру, а отварање је дан раније, у петак, када се на градским улицама приређује велики коњички дефиле и полаже заклетва о спортском и витешком такмичењу.

Поред касача, галопера, прескакања препона и дресуре, највеће атракције на хиподрому су вежбе у савлађивању вештина на коњу, волтижовање, које изводе деца од две до шест година и наравно, љубичевски вишебој, јединствено такмичење у свету које је приказано и на америчкој телевизији у популарној серији „Тражили сте - гледајте”, као и у француској „Коњ, мој пријатељ”.

Пожаревљани се надају да би за три године, када буду организоване јубиларне 50. Игре, оне могле постати масовна спортска културна и туристичка манифестација. Желели би да Љубичевске коњичке игре, поред „Егзита” и Гуче, постану трећи препознатљиви бренд Србије који ће моћи да се мери са прва два по спектакуларности, заради и броју посетилаца.

----------------------------------------------------------------------------------------- 

Филмски статисти

Пожаревљани су са својим коњима учествовали у снимању бројних филмова, нарочито шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Били су Монголи у филму „Тезеј” (у Банату је статирало 400 „Монгола”), Индијанци у „Олд Шетерхенду и Винетуу“, викинзи у спектаклу „Дуги бродови”… а у филму „Марко Поло” било је чак 500 статиста из Пожаревца. Статирали су и у домаћем филму „Битка на Неретви”, кад је на теренима херцеговачког крша ангажовано 300 пожаревачких „црвенокожаца”.

----------------------------------------------------------

Историјат

На просторима данашње општине, на ушћу Млаве у Дунав, простирао се древни град Виминацијум. Изграђен за време Римске империје и према записима из 256. године био је центар Горње Малезије, данашње територије Србије. Пожаревац се први пут помиње као место 1476. године, а постао је шире познат 1718. када је ту потписан такозвани Пожаревачки мир између Хабсбуршке монархије и Турске. Прави процват настаје доласком кнеза Милоша Обреновића на власт. Тада су овај град називали и другом престоницом Србије јер је кнез са породицом често боравио у својој резиденцији. Овде је 1921. године основан први нахијски суд у кнежевини Србији. Имање на обали Мораве кнез је поклонио држави за оснивање ергеле, коју ће касније ће кнез Михаило назвати Љубичево, по мајци Љубици.

------------------------------------------------------------------------------------- 

Познати

Пожаревац је познат и по војводама Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу, овде су рођени познати глумци Миливоје Живановић и Живка Матић, фудбалер Велибор Васовић, др Никола Хаџи–Николић, први школовани гинеколог у Србији, Илија Петровић (1895–1942), преводилац и књижевник, …Из Пожаревца су драмски писац и сценариста Слободан Стојановић, певачице Драгана Мирковић и Леонтина, а прошле године је млади Мирко Ђорђевић освојио прву награду на такмичењу биолога у Лондону.

У причи о познатим Пожаревљанима не могу се заобићи ни политичари. Једна улица у граду носи име Драже Марковића, високог партијског и државног функционера у СФРЈ, а у дворишту породичне куће сахрањен је бивши председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић (његова удовица Мирјана Марковић и син Марко сад живе у Москви, а ћерка Марија у Црној Гори.)

----------------------------------------------------------------------------------------------- 

Наслеђе Милошевића

Марко Милошевић је деведесетих година отворио у Пожаревцу  дискотеку „Мадона”, најлуксузнију у то време на Балкану, а 1999. године, у време бомбардовања Србије, и забавни парк „Бамбиленд“. „Мадона” је и данас место окупљања младих, али са другим власником, док је „Бамбиленд” више година био затворен, а сада је као власништво фирме „Бамби” дат у закуп.

------------------------------------------------------------------------------------------- 

Пожаревачки Витез

Даворин Живковић је четвороструки витез Пожаревца. Један је од најмлађих такмичара Љубичевских коњичких игара којем је пошло за руком да четири пута буде најбољи у гађању топузом, курирском јахању, у бацању копља и сечи сабљом. Имао је само 16 година када се први пут нашао у финалу са најбољим стишким вишебојцима, а прву титулу освојио је 1999. године. Жеља му је да ове године изједначи рекорд свог тренера Радета Миловановића који је једини петоструки победник.

„Игре су један од највећих такмичења у свету, а победити и постати витез велика је част. Људи ме препознају, и то не само у Пожаревцу. Две године сам провео као тренер у Грчкој и чак су ме и тамо препознали“, каже Живковић.