На великој табли крај магистрале испред улаза у туристички центар Златибора крупна слова привлаче пажњу: „Гледај високо, диши дубоко, ово је Златибор”. И као по команди, поглед са тог превоја зачас одлети ширином златиборских пространстава, низ зелене ливаде и пропланке све до околних узвишења. Пуца видик дуж благородне висоравни, нигде му краја, зеленилом се масе дошљака одмарају од сивила бетона и асфалта. А ваздух златиборски, дубоким удисајем, намах опија. Од тог опијања се, веле Златиборци, никад не трезни – једини лек је да се поново долази и удише.

 И долазе туристи овде масовно, већ дуже од века, маме их чари „златне планине”. Ово је, статистика каже, најпосећеније планинско туристичко место у Србији. Походи га око 250.000 посетилаца годишње, оствари се милион ноћења. Гостију овде, на хиљаду метара изнад мора, има и лети и зими, у сезони и ван ње. Некадашње чобане по ливадама одавно су сменили „савремени номади”, љубитељи одмора на планини, па се део Златибора – премрежен путевима, са мноштвом модерних хотела, апартмана, кућа за одмор, терена, ресторана, продавница – претворио, туризмом као водиљом поведен, у невелики град. Негде с укусом и мером, негде без њих, али пребогат садржајима, а окружен ненарушеном природом, бујним пашњацима и бистрим водотоковима, намирисан дахом четинара.

Одвајкада се Златибор зове ваздушном бањом, и то је једна од најважнијих овдашњих вредности. „Ко није био на Златибору тај не зна шта је здраво место”, написао је песник Јован Дучић. Сунце овде издашно греје, готово као на мору, више је од 200 сунчаних дана годишње. Лета су топла, а зиме благе, магла се и не задржава. Кажу да благотворни златиборски ваздух настаје сударањем континенталне и медитеранске климе преко ових простора. Таква планина, уз то и стално проветрена, годи оболелим од дисајних обољења, па и анемије, болести тироидне жлезде, малаксалима, уморним. Тако се туризам овде и зачео, тражењем лека, да би временом продужио у друге, модерније смерове.

– Снага Златибора је у здравственом, али и рекреативном, спортском, конгресном, дечјем, транзитном туризму – подсећа за „Магазин” Дарко Ђуровић из Туристичке организације Златибор. – Здравствени туризам најчешће се препознаје по установи „Чигота”, ту су стручан медицински рад и модерна опрема деценијама у спрези са предностима овдашње природе. За рекреативни туризам обележено је мноштво стаза које се користе за шетње, планинарење, вожње „маунтибајком” и друге садржаје у природи, а све је више и златиборских купалишта (Јокино врело, Бошкова вода, Мушвете, Семегњево).

Мноштво спортских екипа стално долази на припреме на Златибор, где постоје сви потребни терени и остали услови. Ту је, за зиму, прави рај за скијаше, Ски-центар Торник са преко пет километара стаза и првом „шестоседном” жичаром у Србији, додаје Ђуровић. Конгресни туризам је развијен углавном у вансезони, многа удружења и компаније своје годишње семинаре овде организују, а на услузи однедавно им је и нова конференцијска сала за 1.100 учесника. Златибор је погодно место и за дечји одмор, идеално за рекреативну наставу, са добро опремљеним дечјим одмаралиштима. Наравно, ово је и транзитни центар, са путевима према Црној Гори и БиХ, незаобилазно свратиште за моторизоване госте. А ту су и излетишта: Мокра Гора са возом „ћиром”, Стопића пећина са најдубљим бигреним кадама на Балкану, „Старо село” у Сирогојну, водопад висок 20 метара у Гостиљу, манастир Увац, Водице, Шаиновци и друга...

И да се не заборави, мноштво је овде хотела („Палисад”, „Мона”, „Олимп”, „Чигота”, „Вис”, „Сателит” и други), све више сјајно уређених приватних апартмана, лепих кућа за издавање, примамљивих кафанских башта. Никад у својој 117 година дугој историји организованог туризма Златибор није имао бољу понуду смештаја, садржаја, услуга него сада.

– Квалитет смештаја на овој планини из године у годину напредује. Граде се све модернија здања, власници улажу у обнову постојећих. А ако томе додамо да је све већа понуда, посебно у приватној режији, довела последњих година и до пада смештајних цена (у овој години од 10 до 15 одсто је јефтиније), јасно је да Златибор и овог лета представља погодно место за одмор – напомиње Арсен Ђурић, директор Туристичке организације Златибор.

Туристе, поред свега поменутог, на „златној планини” привлачи и добра храна, чувени златиборски специјалитети који су овде увек укуснији него другде где их копирају. Једна интернет-анкета показала је да гости Златибора најрадије у овдашњим ресторанима једу качамак, „златиборску лепињу”, домаће кисело млеко, пршуту, сир и кајмак овог краја, а коме је до јачег залогаја неће мимоићи село Мачкат, ерски прозвано „Кад јагањци утихну”, где се пече и једе најукуснија јагњетина. Управо у том селу одржава се, увек током јануара, и популарна „Пршутијада”, а од осталих масовно праћених златиборских манифестација вредне помена су традиционални Сабор трубача западне Србије (крајем јула), „Ракијада” у Шљивовици (у мају), Избор за мис Златиборског лета, Мото сусрети, Ерски кабаре у Чајетини, Сеоски вишебој у Јабланици, Фестивал народне музике на Златибору и друге. Недавно реновирани Краљев трг крај језера „у центру планине” постао је својеврсна позорница редовних културних и забавних садржаја.

И све то на „златној планини”, у срцу западне Србије, удаљеној 230 км од Београда и 300 од Новог Сада, повезаној магистралом с тим градовима. Железничка пруга Београд–Бар пролази преко Златибора, својевремено су на ову висораван слетали и хеликоптери, али туристичкој понуди недостаје већи аеродром, па најављена улагања у обнову оближње ваздушне луке Поникве даје наду за боље везе Златибора са светом. 

-----------------------------------------------

Рекли су о овој планини

Јосип Броз Тито (1974. године): Ми смо заиста ових дана, после напорних догађаја и напорног рада, нашли овде један спокојан и миран боравак у изванредним климатским условима. Све је то оставило такав утисак да човек пожели да опет дође у овај крај.

Престолонаследник Ђорђе Карађорђевић (1905. године): По својој романтичности Златибор се може с пуним правом назвати Швајцарском без језера.

Оља Ивањицки (2007. године): Златибор је прелеп. Овде се препородим и добијем инспирацију за сликање.

Станко Блоудек, конструктор скијашких скакаоница (1957. године): Пријатељи, прокрстарио сам целу моју Словенију, обишао пола Европе, али нигде нисам видео овакву лепоту.

Милић од Мачве (1986. године): Уочио сам златиборски плато као „гнездо богова за одмор”, и то значење сам покушао да оправдам и потврдим сликајући божанске пејзаже изгубљеног раја...

 ------------------------------------------------------------------------------

ЉУДИ И СИМБОЛИ

Народна Боса и „Старо село”

„Па то је наша Боса”, зачује се по златиборским домовима кад у телевизијским емисијама етнолог Боса Росић говори о свом дугогодишњем раду на проучавању и заштити духовног и материјалног наслеђа Златибора и околине. Знају ову вредну жену и стари и млади, особен печат утиснула је у народни живот овог краја. Родом из Бранежаца подно Златибора, пуне четири деценије Боса крстари овим подручјем, посећује села, истражује традицију и давнашње вредности, обичаје, веровања, све записује и потом објављује у књигама и многобројним стручним радовима. Има звање музејског саветника и указану част да јој САНУ пре неколико година повери одговоран посао на пројекту „Положај српске националне мањине у суседним земљама”.

За Босу Росић се зна и по њеној нераскидивој вези са јединственим етномузејом „Старо село” у Сирогојну. Као десна рука познате Добриле Смиљанић, она је дала важан допринос оснивању тог музеја народног градитељства, који деценијама походи хиљаде посетилаца из целог света.

– Радила сам тих седамдесетих година као манекен, лепоту џемпера Сирогојна и умеће плетиља проносила широм света. Игром судбине, укључила сам се у подухват стварања „Старог села”, које је почело да се гради 1979. године, а звање културног добра од изузетног интереса добило 1983. Везала за традицију, богато наслеђе српског села, исказала велики ентузијазам, највише томе посветила – сећа се Боса, поносна на стасавање и престижно место етномузеја из Сирогојна.

Дуго је потом радила у ужичком Народном музеју, а ни сада, у пензији, не смирује се. Боравила је недавно, радећи за САНУ на свом пројекту, у Румунији и Албанији. Свет је, иначе, Боса пропутовала, била на четири континента. „Можда сам према завичају субјективна, али оваквих лепота као на Златибору нема надалеко”, каже.

 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Апотека биљобера Боривоја

Лек против женског звоцања

Знају га сви под надимком „Покретни жбун”. Сав окићен биљем, с нарамком свакојаких трава, промиче златиборским улицама и путељцима, нуди и продаје лековито биље овог поднебља. Одавно је постао заштитни знак „златне планине”. Готово да нема бољке за коју код њега, Боривоја Шишовића(59), нема лека.

– Моје траве лече болестан желудац, јетру, простату, отекнућа, јаке прехладе, свашта још. Хоћете ли „драгољуба”, сигуран препарат против женског звоцања? И то жена мора 30 литара дневно да попије. Имам и „јутарњи спас живота”, за мамурлук. Али моје траве не лече неизлечиве болести и алергије. А имам лек и против свињског грипа: немојте гледати телевизију – у шали и збиљи говори пролазницима „Покретни жбун”, најпознатији биљобер Златибора.

 Своје биље, вели, налази по забаченим пределима, кањонима и дубодолинама ове планине. Тврди да је до сада, тако тумарајући, пронашао око 120 врста трава које се могу користити као лековите, за чајеве. Царица свих биљака је ива, но и она је угрожена.

– Биље сакупљам већ четири деценије, Златибор је богомдан за то. Радио сам некад у машинској струци, па одлучио да се потпуно посветим травама, постанем господар свог времена. Да, може се живети од овог посла ако сте упорни, спремни и живите у складу с природом. Захваљујући томе, сада сам у сталној свађи с лекарима, повремено и са женом, али са природом никада – каже нам Шишовић на чијој визиткарти пише В.АПС.П.Г.М. (вечити апсолвент прве године машинства).