Šljunkovitim drumom u Ostri pod Bukovikom prošao je traktor natovaren klipovima tek obranog kukuruza, pršteći orahe otpale sa stabala krajputaša. Jesenji dan u Ostri već je odmakao i u kući Aleksandra Ćirkovića (82) ne zatekosmo nikoga, mora da se starac odmetnuo u susedstvo.

– Bio sam kod komšije Dragana – priča domaćin prilazeći kroz jabučnjak, i poziva nas u predsoblje gde je tek očerupao kokoške za zimnicu.

Obična svakodnevica u selu pod Bukovikom, reklo bi se, ali kad smo zaseli počela je čudnovata priča o skoro neverovatnom životopisu. O Rusu iz Šangaja Saši Ćirkoviću koji je 1947. godine Transsibirskom železnicom krenuo ka Srbiji za sva vremena.

Rođen je u Harbinu, „ledenom gradu” na severoistoku Kine, gde januar nikad nije topliji od minus 13 u proseku.

– Tu su se, kao belogardejci izbeglice, bežeći od Crvene armije vozom preko Vladivostoka, naselili moja majka Ana Čikova iz Samare u evropskom delu Rusije i njen prvi muž. Zvao se Petar Ćirković, bio je veterinar iz Gerzova kod Mrkonjić Grada, i udavio se jednog dana, nije umeo da pliva – pripoveda Saša.

Ana je uvek nosila prezime prvog muža kojeg Saša nije zapamtio, a i on oduvek sebe pamti kao Ćirkovića, ne pominjući svog biološkog oca („Ana se kasnije preudala i kad se sve sabere ja sam i po ocu i po majci Rus, ali ne želim o tome”).

– Bio sam mali kad smo iz Harbina prešli u Šangaj, mama, ja i moj deset godina stariji brat Vjačeslav Ćirković. Ona je godinama radila kod Jevreja kao domaćica, brat je išao u rusku gimnaziju a mene su dali u dom za siročad.

I Saša se, vremenom, domogao gimnazije u Šangaju (Kamerčeskoje učilište, pod pokroviteljstvom Ruske crkve) ali su ga izbacili u drugom razredu („zbog nemirluka”).

– Ipak sam, kod jednog Rumuna u Šangaju, završio zanat za metalostrugara i zaposlio se kod Japanaca kao majstor, dok je brat radio kao kurir, sa „vespom”. Kad se završio rat, on je, kao stariji, odlučio da krenemo u repatrijaciju u Srbiju, za koju smo samo čuli.

U oktobru 1947. troje Ćirkovića, Ana, Vjačeslav i Saša, krenulo je brodom iz Šangaja ka Vladivostoku.

– Od Vladivostoka do Moskve putovali smo po najvećoj zimi, možda puna dva meseca, Transsibirskom železnicom. Voz je stajao svuda, ljudi su visili kao grozdovi i priželjkivali smo stanicu kako bismo napunili čajnike vrućom vodom. Vagoni, tjepluške, loženi su drvima i ugljem, mogao si da ležiš i buljiš u nigde, ili prošetaš malo kad lokomotiva stane.

Saša pamti da su u Moskvu došli pred Novu godinu, dobili sobu u nekom hotelu blizu Crvenog trga, sladoled i jelku, i karte za Srbiju.

– Kad smo izašli iz voza u Beogradu odveli su nas u neke barake, napunjene senom, da nas brani od zime. Ubrzo smo našli stan, brat je otišao u vojsku a ja sam dobio posao u Sarajevskoj, u „Davidu Pajiću”. Morao sam da idem u večernju školu i učim srpski, dva razreda za godinu. Onda su me rasporedili u Kneževac, odatle u Rakovicu, pa u „21. maj” za nastavnika, i opet sam morao u školu zbog državnog ispita.

Od školovanja nije mogao da utekne, kao u rodnoj Kini, vratili su ga još jednom.

– Konkurisao sam za mesto nastavnika u Gvineji, u okviru naše tehničke pomoći, pa sam morao na kurseve francuskog. Nešto sam naučio, nešto nisam, ali sam u Kingiju ipak osam godina obučavao Gvinejce na strugu. Po povratku, zaposlio sam se u „Avala-gumi” kod Sajma, i odatle otišao u penziju.

U međuvremenu, Vjačeslav je sahranio njihovu majku na beogradskom groblju.

– Brat je bio intelektualac, trgovinski predstavnik Srbije u Moskvi. Kad je penzionisan, izašao je jednog dana iz našeg stana u Dečanskoj u Beogradu, netragom. I više se nije vratio.

Saša je bio oženjen Brankom Ratković iz Ostre, koja je šila u beogradskom „Beku”, rodili su Tamaru i Mihaila.

– Posle penzionisanja, žena i ja došli smo ovde, u njeno selo. Tu smo sahranili Brankine roditelje, a 2006. godine i nju sam ispratio na večni put.

Zagledan preda se, starac se, za divno čudo, ne žali na sudbinu:

– Živim sam, ali živim dobro. Često mi dolaze deca iz Beograda. Imam 24.000 dinara penzije i „jugo”, i sad sam spremio 2.500 za lekarski pregled, ako budu hteli da mi produže vozačku dozvolu. Ponekad odem do Mrčajevaca, po ček.

Kroz razgovor ovlaš pominje svoje TV navike („Najviše volim da gledam u tu kutiju”). I začuđava svog suseljanina Radimira Tresača, koji beše došao sa nama, što nije sklon šljivovici.

– Kakav si ti Rus kad ne piješ? – upitao je Radomir, više za sebe.

Neobičan. I, nije Rus nego Srbin, i to sa Dalekog istoka.