Шљунковитим друмом у Остри под Буковиком прошао је трактор натоварен клиповима тек обраног кукуруза, прштећи орахе отпале са стабала крајпуташа. Јесењи дан у Остри већ је одмакао и у кући Александра Ћирковића (82) не затекосмо никога, мора да се старац одметнуо у суседство.

– Био сам код комшије Драгана – прича домаћин прилазећи кроз јабучњак, и позива нас у предсобље где је тек очерупао кокошке за зимницу.

Обична свакодневица у селу под Буковиком, рекло би се, али кад смо засели почела је чудновата прича о скоро невероватном животопису. О Русу из Шангаја Саши Ћирковићу који је 1947. године Транссибирском железницом кренуо ка Србији за сва времена.

Рођен је у Харбину, „леденом граду” на североистоку Кине, где јануар никад није топлији од минус 13 у просеку.

– Ту су се, као белогардејци избеглице, бежећи од Црвене армије возом преко Владивостока, населили моја мајка Ана Чикова из Самаре у европском делу Русије и њен први муж. Звао се Петар Ћирковић, био је ветеринар из Герзова код Мркоњић Града, и удавио се једног дана, није умeо да плива – приповеда Саша.

Ана је увек носила презиме првог мужа којег Саша није запамтио, а и он одувек себе памти као Ћирковића, не помињући свог биолошког оца („Ана се касније преудала и кад се све сабере ја сам и по оцу и по мајци Рус, али не желим о томе”).

– Био сам мали кад смо из Харбина прешли у Шангај, мама, ја и мој десет година старији брат Вјачеслав Ћирковић. Она је годинама радила код Јевреја као домаћица, брат је ишао у руску гимназију а мене су дали у дом за сирочад.

И Саша се, временом, домогао гимназије у Шангају (Камерческоје училиште, под покровитељством Руске цркве) али су га избацили у другом разреду („због немирлука”).

– Ипак сам, код једног Румуна у Шангају, завршио занат за металостругара и запослио се код Јапанаца као мајстор, док је брат радио као курир, са „веспом”. Кад се завршио рат, он је, као старији, одлучио да кренемо у репатријацију у Србију, за коју смо само чули.

У октобру 1947. троје Ћирковића, Ана, Вјачеслав и Саша, кренуло је бродом из Шангаја ка Владивостоку.

– Од Владивостока до Москве путовали смо по највећој зими, можда пуна два месеца, Транссибирском железницом. Воз је стајао свуда, људи су висили као гроздови и прижељкивали смо станицу како бисмо напунили чајнике врућом водом. Вагони, тјеплушке, ложени су дрвима и угљем, могао си да лежиш и буљиш у нигде, или прошеташ мало кад локомотива стане.

Саша памти да су у Москву дошли пред Нову годину, добили собу у неком хотелу близу Црвеног трга, сладолед и јелку, и карте за Србију.

– Кад смо изашли из воза у Београду одвели су нас у неке бараке, напуњене сеном, да нас брани од зиме. Убрзо смо нашли стан, брат је отишао у војску а ја сам добио посао у Сарајевској, у „Давиду Пајићу”. Морао сам да идем у вечерњу школу и учим српски, два разреда за годину. Онда су ме распоредили у Кнежевац, одатле у Раковицу, па у „21. мај” за наставника, и опет сам морао у школу због државног испита.

Од школовања није могао да утекне, као у родној Кини, вратили су га још једном.

– Конкурисао сам за место наставника у Гвинеји, у оквиру наше техничке помоћи, па сам морао на курсеве француског. Нешто сам научио, нешто нисам, али сам у Кингију ипак осам година обучавао Гвинејце на стругу. По повратку, запослио сам се у „Авала-гуми” код Сајма, и одатле отишао у пензију.

У међувремену, Вјачеслав је сахранио њихову мајку на београдском гробљу.

– Брат је био интелектуалац, трговински представник Србије у Москви. Кад је пензионисан, изашао је једног дана из нашег стана у Дечанској у Београду, нетрагом. И више се није вратио.

Саша је био ожењен Бранком Ратковић из Остре, која је шила у београдском „Беку”, родили су Тамару и Михаила.

– После пензионисања, жена и ја дошли смо овде, у њено село. Ту смо сахранили Бранкине родитеље, а 2006. године и њу сам испратио на вечни пут.

Загледан преда се, старац се, за дивно чудо, не жали на судбину:

– Живим сам, али живим добро. Често ми долазе деца из Београда. Имам 24.000 динара пензије и „југо”, и сад сам спремио 2.500 за лекарски преглед, ако буду хтели да ми продуже возачку дозволу. Понекад одем до Мрчајеваца, по чек.

Кроз разговор овлаш помиње своје ТВ навике („Највише волим да гледам у ту кутију”). И зачуђава свог сусељанина Радимира Тресача, који беше дошао са нама, што није склон шљивовици.

– Какав си ти Рус кад не пијеш? – упитао је Радомир, више за себе.

Необичан. И, није Рус него Србин, и то са Далеког истока.