Ако би се питали новинари, менаџери за односе с јавношћу су својом појавом последњих година углавном убили живу реч, пишући саопштења и узвраћајући понекад фразама на конкретна питања. До директора, министара, певача немогуће је доћи без – пи-ара, а то значи „напишите шта вас занима па ћемо вам одговорити”. До краја радног времена, сутра, „мало сутра”… Потпитања нема, често ни сусрета са оним ко је „интервјуисан”. Мада част изузецима.

С друге стране, теоретичари који тумаче шта је посао пи-арa кажу да бити стручњак за односе с јавношћу (public relation) значи бавити се дугорочном стратегијом подизања угледа компаније, министарства, или личности за коју радите. У Србији је то млада професија која још није прележала све дечје болести па се обично пи-ар поистовећује са портпаролом, што је, кажу, погрешно. Док портпарол само преноси нечије мишљење, пи-ар учествује у његовом стварању, он осмишљава наступ до детаља, из сенке креира дугорочни имиџ корпорације или појединца који жели да постане славан.

Било би добро да постоји лиценца

Један од наших најискуснијих стручњака за односе с јавношћу је Александар Радош, радио je за многе фестивале у региону, био је у тиму Марије Шерифовић на „Евровизији” у Хелсинкију, био је пи-ар београдског „Евросонга” који је пратило 2.200 новинара из целог света, учествовао је у организовању концерта Здравка Чолића на Маракани и Мадониног у Будви...

– Бити пи-ар фестивала не значи стати пред камере и најавити га већ много више од тога. То подразумева бригу готово о свим детаљима, почев од сценографије па надаље... Ако сам пи-ар естрадне личности која још није довољно афирмисана онда се трудим да је научим како да се понаша, учим је покретима и гестовима, начину комуникације са новинарима, помажем у одабиру репертоара који ће фанови најпре прихватити – објашњава Александар Радош и додаје да је ово занимање у стручном смислу код нас још у повоју, али упркос томе врло је распрострањено.

– Многи не схватају озбиљно посао пи-ара, јер нас има више него пекара, а знате колико у Србији има пекара – каже кроз смех наш саговорник.

У жаргону стручњаке о којима пишемо називају и „продавцима магле” или „перфектним рибама” које су, по некима, на сумњив начин дошле на ова веома плаћена радна места. Угледом струке није задовољан ни Милош Ђајић, председник Друштва Србије за односе с јавношћу које је основано 2004. године и има 540 чланова (редовну чланарину од 400 динара месечно плаћа тек половина).

Он сматра да саветник за односе с јавношћу мора да поседује лиценцу, као што је то случај са адвокатима или лекарима. То правило је иначе, уведено и у неким земљама у региону. Ђајић подсећа да се последњих година отворила могућност универзитетског школовања (ФОН, ФПН, ФДУ, Економски факултет и приватни Факултет за медије и комуникације).

Саопштења и мејлови

– Наше удружење се труди да изгради бољи имиџ професији. Али желим да нагласим да има пуно добрих менаџера који су задужени за односе са јавношћу у мултинационалним компанијама, јавним предузећима, у неким општинама и градовима, појединим министарствима. Неки од њих су за свој рад добили признања на светском нивоу – каже Милош Ђајић.

Милица Стефановић, пи-ар „Кока коле” за Србију, каже да се ова компанија труди да негује добре односе са медијима колико год је то могуће.

– Верујем да не реагујемо увек довољно брзо колико би то новинари желели, јер смо велики систем са процедурама које морамо да испоштујемо пре него што било шта пустимо у јавност. Новинари би морали да разумеју да не може нико да им буде 24 сата на располагању за питања. Ми смо мултинационална компанија и не реагујемо на негативне прилоге у медијима, али ако би неки новинар желео да закаже разговор на тему да ли је на пример „кока кола” штетна за здравље свакако да бисмо му обезбедили саговорника у компанији – истиче Милица Стефановић.

„Економски” новинари са којима смо разговарали о искуствима са саветницима за јавност листом истичу своје незадовољство. Гуше их саопштењима, јављају се само кад желе да протуре у новине или у информативни програм нешто што је у интересу фирме, често налик на рекламу, али обично беже од медија ако је тема шкакљива. У случају афера – нигде их нема. Готово сви траже питања унапред и ауторизацију текста, а као редак позитиван пример наше колеге истичу случај када је био ухапшен бизнисмен Ђорђе Антељ. Његов тим је свакодневно комуницирао са „седмом силом” и одговарао на сва питања ограђујући се да је то њихов став и да ће истину утврдити правосудни органи.

И у „политичком сектору” понашање пи-ара више зависи од инструкција послодаваца, дакле политичара. Има и позитивних и негативних примера, од оних који су љубазни и спремни да помогну до оних који су бахати и ретко се и јављају на телефон, као и политичари за које раде. Неки саветници сматрају да је њихов посао да буду нека врста боди-гарда својих послодаваца, а онда ту новинари тешко могу да заврше посао.

– Како нас виде наши гласачи, обожаваоци или потрошачи, шта код нас воле, шта нам замерају? Биту успешан пи-ар подразумева сталан рад, сталне акције и обраћање циљној групи, то није само минутажа на телевизији – каже Милош Ђајић и најављује да ће за годину-две решавање различитих криза умешном комуникацијом постати једна од најважнијих делатности саветника за односе с јавношћу.

Драгољуб Стевановић

---------------------------------------------------------

У спорту

У развијеним земљама стручњаци за односе с јавношћу су уско специјализовани – за спорт, информационе технологије, банкарство, робу широке потрошње, здравство. По речима Марка Николовског, пи-ара ФК Црвена звезда, милански Интер има чак 14 менаџера за односе са различитим медијима и јавношћу, док наши највећи фудбалски клубови имају по једног пи-ара.

Мада у пракси то изгледа другачије. Наши репрезентативци, који играју у европским клубовима, сведочи Николовски, труде се да имају једног новинара пријатеља преко кога ће саопштити нешто што сматрају изузетно важним за своју каријеру и замолити га да ту изјаву проследи и осталим медијима.

За разлику од Звезде и Партизана где су менаџери за односе са јавношћу бивши новинари „Спортског журнала”, Тениски савез Србије изабрао је Неду Милетић која је у „Спорту” уређивала тениску рубрику. И наше искуство са њом говори да је брза у послу, увек доступна, спремна да се „поломи” али новинару обезбеди материјал који тражи.

– Мој задатак су конференције, непрестана комуникација са колегама из других тениских федерација, медија, са играчима и играчицама, акредитације за медије, организовање фотографисања и снимање тренинга, изјаве репрезентативаца за медије у току припрема за меч, али и током меча, комуникација са страним медијима – објашњава Неда која је уз све то и пи-ар Јелене Јанковић у Србији.

--------------------------------------------------------

Најплаћенији

Саветници за односе с јавношћу су међу најплаћенијим професијама у Србији са платом већом од хиљаду евра. То је и један од разлога зашто је доста новинара прешло у пи-ар службе јер су по примањима у групи са конобарима, магационерима и уметницима. На западу то није правило јер су и људи у медијима добро плаћени.

--------------------------------------------------------

Огуглао на негативне написе

Када је један таблоид објавио слике „пијаног Владе Георгиева” познати певач није реаговао.

– Очигледно да је циљ објављеног текста било представљање Влада Георгиева у светлу у каквом га таблоидиодувек представљају, али време је учинило да он огугла на ову врсту штампе, каже Ања Косановић, менаџерка за односе са јавношћу познатог певача, која се, како сама истиче, бави и „корпоративним комуникацијама у МcCаnn групи”. Она подсећа да је пре годину дана током емитовања једног ријалити програма у дну екрана ишла вест да је Георгиев погинуо, што га је, за разлику од многобројних других нетачних вести које пласирају таблоиди, много погодило, и што је и лично демантовао.

За Георгиева влада уверење да је недоступан за медије, али Ања то оспорава. Разговоре, каже, прихвата када постоји повод, као и добар предлог теме од стране новинара и уредника. Када прихвати интервју, Георгиев то заиста поштено и одради, на обострано задовољство.