Нигеријац из Барича

Баричанци га поштују, „готиве” и зову Крис, или Кристијан, иако му је право име Њуман Еџике Нвангву (Newman Ejike Nwangwu).

Из Нигерије се 1997. године запутио у Италију, али је стицајем околности, или вољом судбине, остао у Србији. Већ дуго живи у Баричу, месту које се налази на путу Обреновац – Београд, са супругом Велиборком и двоје деце, десетогодишњом ћерком Виолетом, ученицом четвртог разреда основне школе, и шестогодишњим Мирком.

У почетку су невоље сустизале једна другу. Крис нам је испричао да је по доласку у нашу земљу опљачкан у хотелу „Србија”, очајан изашао на улицу и на енглеском језику молио пролазнике за помоћ. Први који га је разумео био је тадашњи активиста „Отпора” Драган Стајин, који га је позвао у свој дом на стан и храну док се не снађе. Традиционално српско гостопримство веома се допало Крису, али времена у Србији била су тешка, морао је да почне сам да се сналази.

Пут га је одвео на Умку, недалеко од Београда, али ту га је снашла нова невоља, газдарица му је због неплаћене кирије одузела пасош.

Шта му је преостало? Да као млади спортиста који покушава да гради фудбалску каријеру одржава кондицију и верује у чудо. Трчао је обреновачким путем све док није угледао игралиште у Баричу. Зелени терен указао му се као шанса за нови почетак.

Прво лопта, па мистрија

– Био сам у великој депресији и лопта ми није ишла, али људи у управи желели су да ми помогну. Бранко Чучуковић, тадашњи председник клуба, нашао ми је смештај, ја сам помагао на игралишту и заузврат бесплатно се хранио у клупском ресторану – прича на течном српском наш саговорник.

Крис је сваке недеље одлазио у баричку православну цркву и молио за помоћ. „Решио сам да частим Бога ако ми помогне”, каже, и Бог му је услишио молитве. Постао је радник на грађевини, правио је малтер, носио цигле и у џепу речник како би могао да се споразуме са осталим радницима када су од њега тражили да им добаци мистрију, чекић, летву или клешта.

– Кад примим плату одем у у цркву и дам десет процената Богу. Одржао сам реч. Од Цркве сам добио захвалницу – прича нам Крис. Са посебним пијететом истиче да је једном приликом у месној цркви упознао патријарха Павла.

Издвајао се од осталих по боји коже, па га је патријарх приметио и помиловао по глави.

– Осећао сам као да ме је сам Бог додирнуо – каже „наш” Нигеријац који у афричкој домовини има бројну фамилију. За све ове године успео је само једном да их обиђе, и то већ сада далеке 2005. године.

Љубав на фудбалском терену

Један од најважнијих догађаја у његовом животу било је познанство са Српкињом Велиборком Узур, избеглицом из Пакраца. Први пут су се срели баш на фудбалском игралишту и заљубили се једно у друго. Велиборка нам прича колико су проблема имали да се венчају. Обреновачки матичари су им постављали немогуће захтеве, чак су тражили и потврду да амбасада Нигерије дозвољава брак! Када су изгубили стрпљење, променили су општину и венчали се у београдском Старом граду.

Кћи Виолета је тада већ имала две и по године, а потом се родио и син Мирко.

Чланови породице Узур – Нвангву живе као подстанари, али сањају своје снове, најгоре су прегрмели и сада су на путу и да се окуће.

И Крис и Велиборка су нашли стална запослења, она је медицинска сестра у обреновачком Старачком дому, а он ради на виљушкару у Београду, у грчкој фирми за парно грејање „PVF трејд” и за директора Бобана Митровића каже да му је као други отац.

Српско–нигеријски пар одлучиo je да купи плац и на пролеће започне градњу куће. Надају се да ће бити готова до Светског фудбалског првенства на којем ће навијати за Србију и Нигерију, а ако не стигну до јуна, потрудиће се да на јесен, у свом дому, са гостима из Барича и Обреновца и кумом Милутином Томчићем прославе Светог Луку, свеца који им је, како верују, помогао да пре неколико година преживе саобраћајну несрећу.

Драгољуб Стевановић