Од нашег сталног дописника

Легендарни Олимпионик, како земљаци тепају гимнастичару Мирославу Церару, недавно је напунио 70 година, а тим поводом од председника Словеније Данила Тирка добио највише државно одликовање. Све је крунисано биографском књигом „Мирослав Церар ин његов час” (у преводу: Мирослав Церар и његово време, у издању Гимнастичког савеза Словеније) која сажима богату каријеру надалеко чувеног спортисте чије име се од 1999. налази и у Интернационалној кући славних гимнастичара.

Миро је, како га породица и јавност зову од миља, освојио (многе вероватно и не би требало подсећати) много медаља на олимпијадама и првенству у Љубљани „за Словенију и Југославију”. Церар у својим сећањима не поништава период Југославије, чему су склони савременици:

– С поносом говорим о том периоду јер сам се такмичио у држави која је имала више од 20 милиона становника. Данас је другачије – лакше је ући у државну репрезентацију. У моје време се од спортисте много више тражило. Такмичили смо се као аматери, без икаквих посебних услова, а свако од нас је морао да се побрине и за своју егзистенцију, шта ће радити кад изађе из спорта. Политика је учинила да се данас многе позитивне ствари забораве, на пример да смо у очима Чеха, Мађара, Пољака и других источноевропских земаља као Југославија изгледали као Америка. С нашим пасошем смо могли слободно да путујемо, свуда смо били популарни. Данас је многе срамота да то признају – истиче.

Изабран је да 1965. године преда штафету Јосипу Брозу, 25. маја:

– Имао сам трему пре него што сам се попео до Титове ложе, имао би је вероватно свако ко би се нашао у ситуацији да честита и да се поклони свом највишем државнику. Била је то за мене велика част и био сам поносан. Као спортиста сам и касније имао част да неколико пута разговарам са Титом – сећа се некада врсни гимнастичар.

Церара домаћи медији проглашавају најбољим словеначким спортистом свих времена. За то је заслужан невероватан број од 30 медаља с највећих спортских надметања – олимпијских игара, светских и европских првенстава. Међу медаљама издваја 16 непроцењивих: два пута је био олимпијски, четири пута светски и 10 пута европски првак. Рођен је 28. октобра 1939. у Љубљани. Иако је био свестран гимнастичар, запамћена је Церарова савршеност на коњу с хватаљкама. Што му је донело ласкаву титулу „краља коња с хватаљкама”,  „златни коњаник”,  па чак и  „бог коња”.

Био је универзалан гимнастичар па је први успео да два пута заредом освоји назив европског првака у вишебоју. На првенствима на Старом континенту освајао је медаље на свим гимнастичарским справама, а титулу европског првака захваљујући вежби на коњу с хватаљкама, круговима, разбоју и вратилу. Три пута је учествовао на Олимпијским играма – у Риму 1960, Токију 1964. и Сијудад Мексику 1968. године. Највећи успех је постигао 1964. у Токију где је освојио злато на коњу и бронзу на вратилу, а четири године касније у Мексику брани назив олимпијског првака на коњу с хватаљкама. Пословично скромни Церар тврди, међутим, да му је, што се животног искуства тиче, највише при срцу први, иако несретан наступ у Риму, где је први пут учествовао на Олимпијским играма, али због незгоде није освојио медаљу.

– Рим је био изузетан јер бих тада можда најлакше дошао до златне медаље на коњу с хватаљкама, да нисам погрешио. Што је била последица и других грешака за које ми такмичари нисмо били криви – на путу у дворану смо се заглавили у саобраћају, упркос полицијској пратњи. Каснили смо, иако смо кренули раније, зато смо пропустили време предвиђено за загревање, буквално смо трчали ка справама и умало би нас дисквалификовали да није било инг. Ивана Иванчевића који је био у извршном одбору гимнастичке федерације, па нам је помогао тако што је ’развукао’ претходно такмичење док нисмо стигли и ’ухватили’ наш ред. Све то се човеку уреже у памћење – помиње Мирослав Церар.

Пропуст у Риму је брзо надокнадио на следеће две олимпијаде и мноштву других такмичења. Изузетну каријеру је окончао 1970. године када је у љубљанској хали Тиволи освојио титулу светског првака и злато на коњу с хватаљкама. Носилац је високих одликовања попут олимпијског реда (L’OrdreOlympique), највишег државног признања у некадашњој Југославији (награда АВНОЈ) и Словенији (Блоудкова награда).

– Први пут сам са 17 година постао члански државни првак Југославије, да бих следећих 13 година био у самом светском врху, што се гимнастике тиче. Прву медаљу сам освојио 1958. на светском првенству у Москви – објашњава наш саговорник уз напомену да су светска првенства тада била квалитетнија, јер су била организована на сваке четири године.

Совјетски стручњаци су хтели да Церар студира у Москви, али се то није догодило. С осмехом се сећа и како су колеге из СССР, са којима је био у изузетно добрим односима, реаговале када их је у Љубљани повео да заједно тренирају:

– Рекли су ми да се не зафркавам и да им покажем праву дворану у којој тренирам. Нису могли да верују да вежбам у тако лошим условима.  Данас је врхунски спорт постао суров. Мени никад није био циљ резултат по сваку цену, да нешто постигнем преко лешева, што сад многи чине. Највише сам се научио на сопственим грешкама – додаје.  – Грешка ти се утисне у сећање. Ниси тако пажљив ако све иде према плану. И сад кад се сретнем с пријатељима, евоцирамо успомене на моменте кад је неко пао с справе или погрешио.

Спортску каријеру је окончао, како сам каже, због повреда, умора и породице. Завршио је студије права и три године после опроштаја од гимнастике отворио адвокатску канцеларију у којој је радио до пензије. –Као адвокат сам почео од почетка, данима сам био у канцеларији до касно у ноћ и борио се за странке. Никакву помоћ нисам имао, било ми је заиста тешко. Клијенти су ме посматрали с подозрењем, у стилу –  фискултуру знаш, а о овоме (праву) можда знаш премало? Срећом, помогла ми је дисциплина коју ми је наметнуо спорт.  Моја супруга је такође правник, била је и главни државни тужилац и министарка правосуђа, старија ћерка ради у канцеларији коју сам основао, а син је професор на љубљанском Правном факултету и често даје савете парламенту. Само млађа ћерка није наставила правничку каријеру – објашњава склоност породице Церар ка праву.

Церар има петоро унучића, и са њима најрадије проводи слободно време.

Светлана Васовић-Мекина

------------------------------------------------------

Шта је било и међувремену

Активну гимнастичарску каријеру окончава 1971. године после повреде на такмичењу у Јапану. Обављао је почасне дужности у Југословенском спортском комитету, а данас у Словеначком спортском комитету. Изабран је за Југословенског спортисту године два пута, 1968. и 1970. године.

-----------------------------------------------------

Како је почео

– У основној школи, после рата, имали смо учитеља, звао се Завршник.  Осмотрио је нас дечаке и рекао нам да смо „сви рахитични” и да би било добро да се бавимо гимнастиком. Замолио сам родитеље да ме одведу у друштво „Партизан”, где смо тренирали готово сваког дана по неколико сати. Проблем је био што је сала често била заузета. Било је тешких тренутака када си уморан па ти се не иде, али углавном смо радо долазили на тренинге – сећа се почетака.

---------------------------------------------------

Неправде

– Десиле су ми се и неправде. На светском првенству у Прагу, на пример. На коњу с хватаљкама сам већ освојио прво место, а онда сам наступао на разбоју. Судије су дале прво место Борису Шахлину, а мени друго. Тада је цела дворана у којој је било 18.000 људи протестовала, људи су устали са седишта. Чеси су били познати гимнастичари и знали су да оцене да је моја вежба била тежа и лепша од Шахлинове. Уследио је прекид од пола сата. После тога је комисија мени дала злато, а Шахлину сребро.

----------------------------------------------------

Нису били у авиону

Мало ко зна да је требало да Церарови буду у авиону „Инекс Адрије” (сада Адрија ервејз) који је 1. децембра 1981. ударио у планину на Корзици, када је живот изгубило 180 људи.

– Ставили су нас на списак за лет, био је нерадни дан и колега ми је предложио да жена и ја одемо на излет – одлазак ујутро, повратак увече. Пошто годинама нисмо никуда путовали, била је то добра прилика. Одустали смо у последњи трен јер нам се једногодишња ћерка разболела и супруга је одлучила да останемо код куће – каже Церар.

Локална телевизија је увече на списку погинулих путника прочитала и имена Мире Церара и његове супруге Зденке.