Орловата нема на туристичким мапама, бар не за сада, а уколико се оствари пројекат „Тамишки водени пут” биће га можда у будућности. Ово банатско место познато је по сликару Урошу Предићу, који се ту родио, али и добром вину и риби због које пецароши потегну чак из Београда. Орловат са још 22 насељена места припада општини Зрењанин, а железнички мост са три лука и два стуба, изграђен 1894. године, тако спаја средњи и јужни Банат. Овде се налази и „чвориште” пруга ка Зрењанину, Панчеву, Београду и Новом Саду. Мада одавде, како смо сазнали, возови за Нови Сад више не саобраћају, ако не морају.

– Лесни плато код Орловата достиже висину од 99 метара надморске висине тако да доминира у средњем Банату – наглашава Бошко Којчић, одборник у Скупштини града Зрењанина, преседник Удружења виноградара и винара „Весела браћа” и власник медаља и признања за квалитет белог вина „банатска фрајла” и розеа „банатски кицош”.

Наш саговорник додаје да је традиција учинила своје, реч је о аутентичним банатским винима са више тамишке терасе, а Орловат је још 1776. године „имао 191 мотку винограда”, како је забележено пописом. Површина једне мотке је била око 340 метара квадратних и један човек је могао да је окопа за један дан.

– Та наша вина нису вина усамљених, она траже друштво, песму, забаву, весеље – каже Бошко за кога нам рекоше да, осим што пише бритке афоризме, уме и да пева.

Војна граница

О настанку и прошлости Орловата од давне 1471. године, када је припадао ковинској жупанији и био једно од најстаријих насеља у Банату, сазнајемо нешто детаљније од професора историје Радована Француског. Од 1698. године Орловат се налази на данашњој локацији, а основали су га Срби из Сент Андреје и становници старог Орловата. На број становника су углавном утицали ратови, а они су, на жалост, били чести. У близини Орловата 1788. године одиграла се велика битка у којој је погинуо капетан Ђорђе Радивојевић. На истом овом потезу водила се битка и 1848. године у време мађарске револуције између Срба и Мађара. Српску војску је предводио Стеван Книћанин. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је ратну победу над Мађарима. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године и Орловат је после 99 година војног живота потпао под цивилну управу.

Орловат једино име није мењао. Добио га је по густим храстовим шумама – станишту орлова, од којих славу прошлих времена чувају само два пара белорепана, и по томе што место, када се погледа на Тамиш, бива заправо спруд, греда или ат. На мађарском ат значи преко што сасвим одговара изгледу овог земљишта. Назив се односи на стари Орловат који се налазио око два километра јужно од данашњег. А тај стари Орловат је у својој дугој прошлости био и варош, имао је коваче и златаре.

У центру села, некадашњем граничарском плацу и главном месном тргу, налази се један од највећих и најлепших паркова у Банату, коме би добродошло једно генерално сређивање. Место, које је 1899. године преуређено у парк принцезе Јелисавете, а однедавно Уроша Предића, некада је служило за постројавање граничара, данас за окупљање младих у новоотвореном кафићу код Марка Петровића, младића који се после 10 година рада у иностранству као конобар вратио у своје село и ту уложио зарађени новац.

Многи у Орловат долазе због посете православној цркви изграђеној 1927. године у декоративном моравском стилу. Грађена је по пројекту архитекте Драгише Брашована на иницијативу Уроша Предића. Од овдашњег свештеника Рајка Срдића сазнајемо да је саграђена на темељима претходне мале барокне цркве. Иконостас је осликао „све из једног потеза”, тада већ седамдесетогодишњак Урош Предић, који представљаправи мали драгуљ овог храма, поред необично тешког (осам килограма) Јеванђеља у сребрном коричењу из 1744. године поклона Руске цркве. Интересантно је и то, да се на иконостасу препознају ликови деде Уроша Предића, као Светог Николе, мајка Марија је представљена као Света Петка, а отац Петар Предић (парох у Орловату пуних 40 година) као Свети Сава.

Урошеве родне куће нема, али је зато ту бели дуд стар више од 200 година испод кога се играо као дете.

– Буде од њега казан и по лепе ракије „дудићаре”, рекао нам је домаћин куће Бошко Станков и додао да је великог сликара упознао када му је било 10 година. Долазио је код његове мајке да му скува куље (качамак) са млеком. Бошко свакога ко дође под Урошев дуд, послужи ракијом и исприча коју реч о сликару за кога нам рече да је имао девојака, али ето оста неожењен да брине о деци своје браће и мајци.

Банатски бејзбол

Родне куће Предића нема, али је зато купљено земљиште да се направи њена реплика. Пројектима и амбициозним плановима професора Стевана Прохаске, председник радне групе за развој Орловата,предвиђена је изградња те спомен-куће али и „Орловатско-тамишког воденог пута”, који би био занимљив туристима, а повезивао би Орловат са Идвором (местом рођења Михајла Пупина блиског Урошевог пријатеља) и Томашевцем, поприштем значајних историјских битки.

Шетња селом води и до „Машталишта”, лепо уређеног места поред мртваје Старог Тамиша, делу Александра Лацкова и орловатског сликара Милана Вукова, који је умеће стицао у атељеу Милића од Мачве, мада с поносом истиче да је његов учитељ Урош Предић, иако је преминуо пре него што се он родио. Милан није школован сликар али му портрети „иду од руке”, а окушао се и на регионалној телевизији „Сантос” у ауторској емисији „То смо ми”.

Отићи из Орловата, а не поменути овдашњу игру „лопте на шорање” била би неправда. Лопте на шорање се игра са две екипе, тако што се палицом шора крпена лопта. Слична је бејзболу и одувек се играла у Орловату, а доста је оних који верују да је Михајло Пупин ову паорску игру „пренео” у Америку.