U prijatnom ambijentu porodičnog stana nadomak beogradske Kalenić pijace, Mila Marčeta je napravila kutak samo za sebe. U jednom ćošku instalirala je kompjuter i ostalu savremenu tehniku neophodnu zbog posla kojim se bavi, a u drugom, gde daje oduška svojoj neiscrpnoj inspiraciji, smestila je policu prepunu rukom oslikanih drvenih kutijica i sto zatrpan raznim alatom, rasutim perlicama, izuvijanim žicama i još stotinom drugih sitnica.

Kao diplomirani matematičar, Mila je dugo radila u računskom centru, a sada je vođa tima korisničkog servisa za softvere jedne američke firme. Zahvaljujući dobrom snalaženju na Internetu, pre tri godine je počela da izrađuje razne dekorativne predmete.

– U početku sam slikala, a onda i počela da pravim maske. Lijem ih od sitnozrnastog alabaster gipsa, ali pošto s unutrašnje strane nisu šuplje, već ispunjene, ne mogu da se nose već služe kao ukras za zid. Onda sam se zainteresovala i za „dekupaž”, jednostavnu tehniku kojom se dobiju izuzetno lepi predmeti. Sastoji se u tome što se na ravnu površinu drveta, stakla ili nekog drugog materijala lepe šareni komadići hartije, a potom u nekoliko slojeva nanosi lak. Meni su bili omiljeni cvetni motivi i zato sam uglavnom njima ukrašavala drvene kutije raznih veličina – napominje naša sagovornica.

Na uštrb sna

Milu bi inspiracija obično preplavila noću, pa je radila na uštrb sna. U jednom trenutku na polici se našlo toliko kutija, da je poželela da se pozabavi nečim drugim. I, opet joj je pomogao Internet.  Pažnju su joj privukle ogrlice, narukvice, minđuše...

– Sav taj nakit pravim od kuglica, perlica i raznog drugog materijala. Naravno, plastika ne dolazi u obzir, već samo nešto kvalitetno kao što je Svarovski kristal ili češko staklo. Pošto pravi Svarovski kristal ne može da se nabavi kod nas, donosim ga iz Austrije i Mađarske, dok češke perle kupujem u jednoj radnji u Kosovskoj ulici. Koristim i polimersku glinu koja je slična plastelinu i vrlo pogodna za modeliranje. Ima je u raznim bojama koje se izuzetno lako mešaju. Za oblikovanje modela često koristim mašinu za rezance, a za pečenje – rernu od šporeta. Temperatura pečenja zavisi od efekta koji želim da postignem. Pridržavam se osnovnih uputstava proizvođača, jer u suprotnom dolazi do vrlo neprijatnih iznenađenja, a to ne želim – kaže razdragano.  

Nanizala je naša sagovornica mnogo ogrlica i narukvica, razume se, različitih. U njenoj kolekciji ne postoje dva ista primerka. Prodajom se nije zamarala, već je ono što napravi poklanjala dragim ljudima. Ponekad čak i nepoznatim osobama. Tako je jednom prilikom skinula ogrlicu sa svog vrata da bi je dala konobarici kafića u Londonu kad je videla koliko joj se dopada.

Tandem

Nedavno je na Internetu „otkrila” još jednu zanimljivu tehniku – „mokume gane”.

– Reč je o za mene novoj i neistraženoj, a za Japance drevnoj umetnosti koja se i danas koristi za ukrašavanje metala, recimo samurajskih mačeva. Tehnika se sastoji u tome da se razviju tanki listovi raznih boja, pa poređaju jedan preko drugog kao kad se pravi pita. Zatim se rastanje valjkom, potom se olovkom ili nekim drugim sličnim predmetom izbockaju. Onda se nožićem iseče sve što štrči. Pošto je glina ispod gornjeg sloja izuvijana, kako se seče, pojavljuju se različite boje i različiti oblici. To se radi satima, jer gornji sloj mora da se „izbrije” da bi se dobila ravna površina. Ako je glina isuviše gnjecava i meka, stavlja se u frižider da se stegne. Proces je dugotrajan, ali veoma interesantan. Tim postupkom uglavnom pravim medaljone, a onim što preostane posle „brijanja” oblepljujem perle, tako da praktično ništa ne bacam – ukratko nam objašnjava tehniku „mokume gane“.  

Kad sve sabere, Mila je, kaže, mnogo više zanata naučila nego što je imala bogom datih talenata. Sa njenom kćerkom Katarinom stvar je obrnuta.

– Ona je rođena talentovana i ima vrlo kreativne ideje. Ali,    nedostaje joj strpljenje da bi učila i radila na talentima koje ima. Nadam se da će vremenom savladati razne tehnike. Za sada najviše voli da pravi minđuše, a pretpostavljam i zašto – zato što su brzo gotove. Uprkos nesumnjivim talentima, neće upisati neku umetničku školu, što bi bilo očekivano. Odustala je od ideje da bude slikarka u Parizu i rešila da upiše gimnaziju, i to prirodno-matematički smer, kako bi mogla da studira ekologiju i spasava planetu – ističe njena majka sa odobravanjem.