Једино желим је да ове године имамо бар два повређена пацијента мање са оштећењем кичмене мождине који је неспретно скочио у воду или пао са мотора. Ова жеља прим. др Драгана Вуловића, специјалисте физикалне медицине и рехабилитације у Клиници за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић” свакако најбоље описује величину трагедије. Када се догоди тако тешка повреда кичме (неки је на жалост и не преживе) предстоји дуга борба за живот и опоравак. Лекарима је најтеже када младом болеснику и његовим родитељима треба да саопште да више ништа неће бити као раније, затим да најаве дуг и мукотрпан опоравак који понекад траје и више година и још са неизвесним исходом и да упркос свим настојањима болесник више неће моћи да хода. Другови или другарице, због којих се тако храбро изводе атрактивни скокови у води или акробације на мотору, у почетку долазе у посету, касније све ређе, а након шест месеци младог пацијента посећују само отац и мајка...
После таквих потресних догађаја сви се замисле, питају се да ли су могли бити спречени, анализирају се околности у којима се незгода догодила. Показало се, као по правилу, да се судбоносни скок у воду догађа пред полазак кући уз коментар „ево само још овај пут”. Доктор Вуловић зато апелује на родитеље да управо тај последњи скок не дозволе или да стално упозоравају децу о ризицима, будући да уморно тело није сасвим под контролом.
Опасна плима и осека
На мору се овакве несреће догађају обично на провереним местима скоком на главу без испружених руку. Разлог томе је што млади не примећују да се у време осеке вода повлачи и да је море на тим местима плиће, а дно ближе. Скок на главу и ударац чела у шљунковито дно или стену тада је судбоносан јер због велике силе потиска долази до прелома вратног дела кичме. Они који су задобили прелом првог и другог вратног пршљена, где су смештени центри за дисање и рад срца, истог момента се удаве, а они код којих је повреда локализована на месту трећег или четвртог пршљена имају могућност да преживе са одузетошћу (параплегија, губитак контроле доњих удова, квадриплегија, одузетост руку и ногу). Слично се догађа када се неспретно уради салто са ивице базена и задобије ударац у главу. Све је то могуће, нажалост, и на нашем мору –Ади – и на базенима.
– У саобраћајним незгодама могу да страдају сви делови кичме, али су најчешће повреде врата због наглог савијања главе напред при чеоном судару, или натраг при ударцу у задњи део возила. Луда и незаборавна вожња на мотору (нарочито под дејством алкохола или дроге) – упозорава на опасности наш саговорник – завршава се понекад и преломом вратне кичме. Нарочито је опасна вожња без кациге. Уколико се возило креће брзином 60 километара на час, у случају саобраћајне незгоде и пада с мотора, кости лобање добију ударац који одговара тежини једне тоне, али су те кости кадре да то издрже. Међутим, при незнатно већој брзини пад са мотора може да буде фаталан ако глава није заштићена кацигом.
На питање зашто је младима потребна тако брза вожња, др Вуловић је одговорио да жеља за узбуђењем карактерише сваку младост, али да се склоност ка ризичном понашању преузима од оца који је управо због те особине свом тинејџеру купио мотор.
Ако се несрећа догоди, саветује наш саговорник, прво и најважније правило је повређеног оставити у затеченом положају без померања. Јер, код прелома кичмених пршљенова, оштећени делови могу да повреде ткиво кичмене мождине. Међутим, код више од 50 одсто повређених одузетост настаје због неправилног поступања током њиховог извлачења и ношења. Никако их не треба дрмусати, не померати му главу, не стављати јастуче. Уколико је повређени у свесном стању требало би му рећи да мора да остане у непомичном положају до доласка медицинске екипе, јер онај који се не помера тај може да буде спасен. Посебно едуковани стручњаци пре транспорта повређеног учврсте му врат и главу стављањем оковратника и специјалних шина.
Опоравак је спор и неизвестан
Само у изузетној ситуацији повређени мора бити померен. За подизање и ношење потребно је више обучених људи који морају ускладити своје покрете. Повређеног би требало подићи без савијања главе и тела, с тим што једна особа током транспорта спречава померање врата. То ће учинити тако што ће му му дланове ставити испод лопатица док глава лежи на подлактицама.
„У случају повреде кичме”, објашњава доктор Драган Вуловић, „траума у организму покреће многе неповољне процесе међу којима је и катаболизам, разлагање ткива које је израженије од обнове организма, што директно угрожава живот. Осим тога, организам код неких губи течност и до 20 литара дневно коју је потребно без прекида надокнађивати. Сви повређени се зато прво збрињавају на ортопедији и хирургији, а када им се стање стабилизује одлазе у специјалне рехабилитационе центре. Осим овог центра постоје још три, у Сланкамену, Меленцима и Рибарској бањи. У опоравку учествује читав тим медицинских стручњака и социјални радник и психолог.”
Доктор Вуловић је сву тежину опоравка кичме изложио и подацима: период интензивне неге траје од два до четири месеца, колико је потребно кичми да зарасте, а рехабилитација под оптималним условима од шест месеци до годину дана. Током опоравка могуће су компликације: уринарна инфекција због ношења катетера, запаљење плућа, ране од лежања, успорена циркулација, тромбоза, отоци...
-------------------------------------

Календар повреда
Доктор Драган Вуловић је протеклих година бележио учесталост повреда кичме са неуролошким оштећењима по месецима: мај и јун – прослава матуре, брање трешања и другог воћа, јул и август – скокови са ивице базена, у реку или море, вожња мотором, саобраћајне незгоде, крајем августа – пад са висине, поправка крова, зидање, октобар – пољопривредни радови, јануар, фебруар – саобраћајне незгоде.

-------------------------------------

Знаци повреде
На повреду вратног дела кичме упућују симптоми: ако повређени не може да покреће руке, ноге, прсте, има слабији осећај додира на рукама, ногама и телу, или има осећај утрнулости, мравињања и топлоте у удовима.