Рецепт келтских свештеника

Примена биљака у лечењу води у далеку прошлост, о чему сведоче студиозна дела старих Грка, Римљана, Феничана и Кинеза и рељефи Египћана и Асираца. На њима су углавном приказани локвањ, рицинус, винова лоза, бреза, а значајно место припада и имели (Viscumalbum).

За лечење имелом везана су и разна празноверја и народни обичаји. На пример, келтски свештеници сматрали су је светом и лековитом биљком која може да отклони све болести. Према предању, у Америци је раширено веровање да пољубац с вољеном особом испод гранчице имеле доноси срећу у љубави. Међутим, ова биљка доиста заслужује пажњу због свог вишеструког делотворног утицаја на људско здравље.

Опасна зимзелен

Имела је зимзелени веома разгранати грм висине 50–100 цм, са жућкастозеленим, дрвенастим, разгранатим стабљикама. Расте као полупаразит у крошњама дрвећа лишћара и четинара, и то најчешће у крошњи јабуке, крушке, тополе, липе, багрема, бора. Листови су уски, језичастог облика, дужине четири до шест сантиметара, без петељки, тврди, кожасти и жутозелени. Мушки и женски цветови су одвојени и скупљени у привидно штитасте цвасти на врховима младих грана. Мушки цветови су крупнији. Имела цвета од фебруара до маја. Распрострањена је у јужној и средњој Европи, северно до Скандинавије, источно до Москве, Азији, западном Ирану. Код нас је имела веома распрострањена и позната је под различитим народним називима: амеље, мела, бела имела, омела, химела, хмелина, храстова имела, итд.

Плодови су беличасте или жућкасте округласте бобице величине зрна грашка, које сазревају од новембра до јануара. Садрже од једне до три зеленкасте семенке обавијене слузавом, лепљивом масом. Бобице су отровне, садрже алкалоид висконтин који надражује слузнице, али се не ресорбује у пробавном тракту. Изазива крваве проливе од којих човек може дехидрира и колабира.

Најлековитија – с крушке

(/slika2)Од активних супстанци имела садржи алкалоид висконтин, флавонске хетерозиде, восак, слуз, биогене амине (холин, ацетилхолин), полисахариде и др. Лековита својства имеле зависе од домаћина на коме паразитира. На пример, имела која паразитира на јабуци и јели токсичнија је од оне са тополе. Сматра се да је најлековитија имела сакупљена са крушке. У лековите сврхе користе се листови и младе гранчице које се ситно исецкају и осуше. Сакупљање листова и гранчица обавља се од почетка октобра па све до краја децембра или током марта и априла месеца. Наиме, у том периоду биљка садржи највише лековитих супстанци. Такође, препоручује се да је боље имелу сакупљати током марта и априла зато што садржи мање бобица јер их током зиме поједу птице.

Активне супстанце имеле користе се за лечење поремећаја метаболизма, повишеног шећера, високог крвног притиска, артериосклерозе, тегоба у климактеријуму. Препарати на бази имеле дају се сами или у комбинацији са другим лековима. Стари травари користили су је и као средство против падавице. Поред тога, имела се примењује за побољшање циркулације крви и повећање одбрамбене способности организма. Сматра се да веома добро делује на жлезде с унутрашњим лучењем, те на тај начин доводи у равнотежу све метаболичке процесе у нашем организму. Међутим, примена препарата на бази имеле мора се вршити под строгим надзором лекара, због јаког и неуједначеног дејства.

У фармацеутској индустрији се користи за екстракцију вискотоксина и лектина. На пример, у Немачкој користи се за израду разних препарата који се издају на лекарски рецепт. Лековита својства имеле нису у потпуности истражена.

кустос Природњачког музеја у Београду