Ручак са астронаутом

Ни у најлуђим сновима нисам могла да верујем да ћу једног дана ручати са астронаутом. Кад сам то најавила пријатељима и рођацима који деценијама живе у САД, њиховом чуђењу није било краја. Рекли су да се од једног новинара то могло и очекивати, али моја тајна веза у свему је био Интернет.

Тражећи где ћу да шврљам по Флориди, нисам могла да заобиђем чувени Кенеди спејс центар на Флориди одакле су полетеле прве ракете у космос, многи космонаути отишли у орбиту испустили се на Месец. Најавила сам резервацију. Ручак је био заказан за уторак у 12,15. Плаћам тридесет долара кад дођем .

Мом узбуђењу још у Београду није било краја. Питала сам унаоколо шта би питали космонаута да су на мом месту. Најчешће би га питали да ли се плашио, како је одлучио да буде космонаут, један ми је пријатељ, чак, предложио да га обавезно уштинем, да видим да ли је прави!

Пут од Мајамија, где сам одсела, до Орланда је прилично дуг. Аутобус је дошао пред хотел тачно у 6,15 ујутру. Пут и улазница се плаћају возачу – 155 долара. За ручак с астронаутом још 30 долара кад стигнемо у Центар, на улазу, уз потврду резервације. Стигли смо у Орландо пре 11 часова. И ту настаје нервоза. Моја наравно, јер само нас четворо иде у Кенеди спејс центар. Преузима нас минибус исте компаније и вози читав сат до Центра. Претим да ће ми, ако не стигнемо на време на мој још у Европи заказани ручак, платити жестоке пенале. Гледају ме смирено и наравно – стижемо у петнаест минута до поднева баш тамо где треба.

Срце хоће да ми искочи. Никад, ама баш никад, и кад сам улазила у пећине Алтамире, и кад сам се пентрала по пирамидама Сунца и Месеца у Мексику, улазила у лавиринте Кеопсове пирамиде, ходала по Кинеском зиду, направила на хиљаде интервјуа са познатим личностима, нисам имала толико адреналина у венама. Сусрет с правим астронаутом и још ручак с њим! То има само на Флориди!

Пролазим кроз паркове, заправо шуму од ракета и разних модула, улазим у здање на чијем своду висе ракете, модели од руског„спутника” до разних „војађера”, „апола”,„меркјурија”, „ђеминија” и осталих. Волим аутомобиле, ту сам некако на свом терену, али нисам баш познавалац космичких превозника.Ипак, без обзира на сву технику и достигнућа увек ме је највише фасцинирао човек. И док се још ништа није ни догодило, уследило је прво разочарање. Чекајући испред врата где би требало да се „догоди тај” ручак, број људи се увећава. Нисам, дакле, сама јер има нас ту педесетак. Људи уплатили као и ја. Отварају се врата, тачно у 12,15, улазимо један по један у огромну дворану, са двадесетак великих, округлих столова. У дну, шведски сто са храном, у другом углу шведски сто са примамљивим колачима, трећи са великим избором кока-колаи осталих пића. Унаоколо кич-слике, уља на платну са темама из космоса. Не можеш ни да седнеш где хоћеш јер за распоред је задужена шармантна црнопута хостеса.

И кад се сместисмо, као витезови округлог стола, шеф сале од бар осамдесет година, такође бивши потомак робова, даје нам знак да можемо да се послужимо. Нико се не гура, нити жури. Испред сваког јела стоји плочица са називом јела. И ново разочарање – није то никаква храна астронаута, већ ова наша свакодневна, земаљска. Мешане салате, супа од поврћа и потаж, разни„дресинзи” , „ризи-бизи”, пилеће и ћуреће месо и кромпирићи у некаквим слаткастим презлама. Колачи, црвени и жути, чоколадни мињони. Кафа и чај, вода у пластичним бокалима. И огромне количине леда. Кувер је комплетан, али око мене Американци који су запуцали чак из Аризоне, све са децом, да сретну космонаута, сви једу само виљушком.

И док једемо, спуштају се огромни екрани и затварају поглед ка ракетама које су „паркиране” испред овог здања. Почиње приказивање филма о истраживањима у свемиру. Крајичком ока угледах иза себе нашег астронаута Џона Мекбрајда, згодног попут холивудског глумца, у плавом астронаутском комбинезону, како се шуња око „шведског” стола и нешто чалабрцка. Потом заједно са својим портпаролом креће у прочеље дворане и почиње причу,дирљиву и духовиту у исто време, о детињству, мами и тати, како је хтео да буде лекар или хемичар а постао пилот, о докторатима, наградама…

Летео је по задатку на најбржим авионима ловцима. И када су га изабрали у Наси да буде и пилот ракете која лети у космос, није се двоумио. Каже, од „бејби пилота” постао јеозбиљан истренирани астронаут. Даље од тога нема! Био му је то још један изазов.

(/slika2)После напорних тренинга 5. октобра 1984. био је пилот летилице у којој је први пут летела седмочлана посада. Следећи лет у космос, био је марта 1986. и 1990. на моделу СТС-35 (АСТРО-1). У космосу је, каже, провео осам дана, пет сати и 23 минута. Добитник је многобројних медаља и награда, а пензионисао се у Наси 1989. и сада има 66 година. Није одолео да, попут свог славнијег колеге Џона Глена, уплови у воде политике. Међутим, изгубио је на изборима1996. као кандидат републиканаца за место гувернера Западне Вирџиније. Данас се бави бизнисом, између осталог, његова је идеја овај „ручак с астронаутом”.

Онда даје реч гостима, они подижу руке, деца, млади и они који то више нису, питања од врло стручних, до обичних, људских. Једно је било да ли су му родитељи бранили да буде астронаут, на шта је Мекбрајд одговорио да само он може да донесе одлуку да ли ће нешто да ради или неће. Један је клинац питао да ли има купатила у шатлу, одговор је био, наравно, и они то зову „waste management sistem”, у преводу „систем за пражњење”. Мене је занимало да ли подржава нови Обамин пројекат о одласку на астероид како би се наша планета спасила од евентуалног „сусрета” са њим. Каже да подржава Обаму, само не верује да човек може тако далеко да оде као што је случај са истраживачким сондама.На питање да ли одустаје од политике одговорио је: „Никад више у политику!”. Каже да га људи препознају иако није холивудска звезда, па није неопходно да се представља и објашњава да му је занимање астронаут.

После ових пропитивања, заправо неке врсте колективног интервјуа, портпарол је најавио да можемо да се сликамо са домаћином. Опет стајемо у ред испред америчких застава и разних обележја Кенеди спејсцентра. Фотографисала је млада фотографисткиња. Мене је посебно сликао мојим апаратом и његов портпарол кад сам му рекла да долазим из Србије. Добијамо број да бисмо могли даузмемо фотографије за пола сата.

Иначе, само је дванаест космонаута ходало површином Месеца. Зато сам преостало време искористила да погледам филм „Walking in the Moon” са Томом Хенксом као наратором. Бескрајно досадан филм на платну високом као петоспратница, у три-де пројекцији. Врти се цео дан на сваких 45 минута у увек пуној дворани. Једини дирљив, онако људски, моменат био је када из свог одела космонаут, враћајући се пре повратка на Земљу, вади фотографију породице и оставља је на месечевој прашини као једини људски траг. А за нови програм у којем вас после кратке стручне обуке, реалистички „лансирају” вертикално, са свим ефектима, потресима, заслепљујућим светлом, несносном буком, идентично ономе како лете космонаути у свемир, осим што је потребно да сте у топ здравственој форми, да немате висок притисак, да је срце у реду, да вас не боле врат ни леђа, да немате мучнину и да потпишете да то радите на сопствену одговорност, нисам имала ни времена, али ни „херца”. Признајем. Ту је и Наса арт галерија посвећена истраживању космоса, као и меморијални центар, посвећен онима који су страдали зарад васионских истраживања.  

Кенеди спејс центар, упркос несносној врелини и ветру, има милионе посетилаца из целог света... Четрдесет и четири аутобуса са еркондишном и свим погодностима за инвалидне особе, опслужују на овом огромном простору. Сви службеници су љубазни и предусретљиви. Кафићи носе космичке називе „Орбит кафе”, „Млечни пут”, „Мoon rock cafe”.

Улазим у дворану са разним симулаторима, са екранима на којима је наша плава планета сликана из далеког космоса, померам девет тона тешку куглу која плута по површини воде у парку, улазим у царство сувенира. Оно је више радост деци него одраслима. Одлазим по фотографије и плаћам фотографију и ЦД 30 долара. Кажу ми да астронаут ускоро потписује само те фотографије, али то не наплаћује. Наравно, била сам прва у реду. Црвени гајтан, сто прекривен црвеним плишем, на њему књиге и фотографије. Све је на продају. И оно што је, чини ми се, најузбудљивије у овом огромном простору то је заједништво дивљине, огромног мочварног простора са око 500 заштићених животињских врста и последњих техничких достигнућа.

Мирјана Радошевић