Зоран Анђелковић је тренутно председник Управног одбора „Железница Србије”. Он је и саветник у „Радио С”, најслушанијем у Србији по истраживању „Стратеџик маркетинга”, радију чији је власник његова мама, а главни уредник − његов син. Ћерка ту у породичном предузећу води кафић иако завршава Факултет политичких наука, а снаја је задужена за промоције. Када све сумира, Анђелковић врло поносно каже да има 52 године, двоје деце и три унука. Судећи по канцеларији, рекло би се да он ту држи све конце у рукама.

− Па, наравно! На папиру сам саветник, а у стварности сам шеф. Јесте породична фирма, али програм смо радио направили ослањајући се на туђа искуства и оно што раде колеге у иностранству, плаћамо истраживања, водитељи су пажљиво одабрани, емисије осмишљене. Слуша нас милион и по људи дневно, у просеку по 93 минута. А сваки четврти слушалац радија у Србији бира баш нас – испаљује наш саговорник податке као из рукава.

 − Чујте посао је посао, али нисам пред микрофон ставио своју децу. Ма, не! Ето на пример необичан, врло слушан јутарњи програм смо поверили Дарку и Марку, двојци сјајних момака, од којих један ради код нас већ три године. а други с којим се одлично уклопио је дипломирани глумац – наводи Анђелковић.

Доста је било вести

Откуд у „саветничкој” фотељи политичар са дугогодишњом каријером, Слобин човек, некадашњи секретар партије, омладински руководилац...

− Требало би имати у виду да сам „Радио С” отворио 1994. године, у време када ме је нервирало што је у првом плану свуда био само информативни програм. Вести, вести, извештаји... Хтео сам да вратим осмех на лица Београђана и људи у Србији. Друго, имам везе са музиком у принципу, јер сам свирао хармонику, чак и у средњој школи, као омладинац у Бошњанима, мом родном селу код Варварина, помагао сам у организовању фолклора и први интервју тим поводом имао сам у „Политици” 1977. године. Цела страна, наслов је био „Село међу градовима” и моја слика. Иначе учио сам средњу економску школу у Крушевцу и стално путовао кући, нисам тамо становао  – сећа се Зоран.

Кад већ помињемо школу, Анђелковић је упоредо са омладинском функционерском каријером, као секретар у некадашњем ССОЈ-у завршио и Економски факултет а онда потом и Факултет за ОНО и ДСЗ. „Овај други нисам планирао да студирам, него сам се у пракси бавио организовањем локалне полиције у вишенационалним заједницама, сарађивао сам са професорима са тог факултета и онда су ми они предложили да положим испите и напишем дипломски рад. И тако сам то уписао и завршио.”

Омладинац у акцији

А како је стигао до високих партијских позиција? Почео је као председник омладине у Бошњанима. „Има ту 650 домаћинстава, није мало место”, напомиње Анђелковић. „Седам километара до Варварина, седам до Крушевца”.

− Године 1978. нису хтели да ми кажу да сам клинац да бих био председник омладине, него ми уруче позив за војску. Одем у Пожегу на одслужење, а онда и у Хрватску, у Карловац. И учинили су ми услугу. Скинуо сам војску са врата. А тамо у униформи опет ја организујем војнике, водим их на излете, изводим у град. Вратим се кући, запослим се у „Крушевац-промету”, изаберу ме сада за председника омладине, па се вратим у фирму, па опет на функцију, па ме пошаљу да водим радну акцију у Параћину, на ауто-путу. Године 1984. сам кандидат за секретара омладине Србије. Кад је Горан Гнус отишао у војску ја постанем председник уместо њега 1986 – покушава најкраће да прође кроз своју каријеру Анђелковић.

Е ту већ улази у ЦК и следе заморне седнице, постаје секретар омладине Југославије када је председник био Хасан Реџепи. Преломни догађаји, свађе, Косово, Извршно веће, 1989. година. Игра у Милошевићевом тиму, али не слажу се увек, да ли је с њим био баш добар.

− Нисам му никада ушао у кућу. Упознали смо се тако што сам ја као председник омладине Србије присуствовао седницама ЦК. Али, разишли смо се доста после тога поводом расправа о трансформацији Савеза комуниста, јер сам ја био за социјалдемократску партију. Коначно је све пукло када је избачен Михаило Марковић, били смо против ЈУЛ-а, па нисам изабран у Извршни одбор, остао сам само посланик. Тражио сам да сазову конгрес па да нас не изаберу, да испадне елегантније и логичније решење него да нас смене – смешка се Анђелковић.

− Без обзира на све, никада нисам газио по свом мишљењу и Милошевићу  сам рекао оно што други нису смели. Чак и то да му је пред коначни крах фалило петсто хиљада гласова на изборима – сећа се наш саговорник, што је приписано томе „да превише чита страну штампу”.

Рајна Поповић

-----------------------------------------------------------

Ту је, али се не меша превише

Зоран Анђелковић је данас забављен „Радијом С”, железницом, изгледа да је отишао из политике.

− Члан сам Главног одбора СПС-а. Какав сам са Дачићем? Одлично. Нема спора да он треба да буде председник. Ја сам се 2006. кандидовао за то место, јер нисам хтео да Вучела кога сам вратио у партију одмах постане шеф. Ипак, најважније је да сам хтео да се вратим тамо одакле сам почео, у привреду, јер за људе најчешће помисле да ништа не вреде и да немају где, ако оставе политику. У привреди је наравно теже. Немам сто живота, а ни времена. У политици сам 34 године. Сад као члан Главног одбора, радим колико траже, помогнем колико могу, али се не мешам превише – признаје Зоран Анђелковић.

--------------------------------------------------------

Плаћена функција

− Најгоре је када неко замени функције, па као председник управног одбора помисли да је директор фирме. Ја нисам главни у „Железници Србије”. Место председника УО је плаћена функција – објашњава Анђелковић.

Колико плаћена?

− Педесет хиљада – одговара као из топа.

Па није лоше, фина сума, закључујемо.

− Јесте, али мој претходник је имао сто педесет хиљада – вајка се.

--------------------------------------------------------

Није све само музика

− Они који мисле да су најпаметнији показују да су заправо најмање паметни. О стратешким стварима дакле одлучујем сам. Сва памет у овом послу није ни у мени ни у људима који овде раде. Променило се доста људи, седамдесет троје их је сада овде запослено, извесно је да су само они из рачуноводства остали исти. Долазе, одлазе. Медијима је данас врло тешко, ево ми имамо двадесет предајника, за сваки плаћамо закуп као за стан у Паризу, од хиљаду до пет хиљада евра, на једном стубу на планини. Није то само пустиш музику и –то је то.

----------------------------------------------------

 

Разлаз са Споменком Јовић

− Радио С је сада смештен у просторијама у Кошутњаку, иако је у етар прво ишао са врха некадашњег ЦК. Нисам све знао, али сам довео најбоље људе који су се у то разумели. Увео сам вести на сваких сат времена, али кратко минут-два, да не угњавимо људе . И пуно добре забавне музике. Чак сам разбио фаму да глува соба може да има прозор, да водитељ не седи као у бункеру и не зна како је напољу. Са Споменком Јовић, првом главном уредницом, сам се разишао због музичке концепције. Она је била за то да се приклонима озбиљној шеми, каже, да образујемо народ. Рекао сам јој да то изводљиво ако јој тадашња министарка културе Нада Поповић-Перишић буде финансијер, али пошто радио живи од реклама а то народ неће да слуша неће бити реклама и − џаба све. Споменка оде на одмор, ја променим музику, она се врати и напише ми да се не слаже са новом концепцијом. Ја схватим да она неће да се врати и поставим другог на њено место. Мој син је шести главни уредник после ње – истиче Анђелковић.

---------------------------------------------------

Намештај остао читав

− Када је бомбардована Палата „Ушће” сви су говорили да је ту била Радио „Кошава”, нико није помињао нас. Бомба је ушла на двадесет другом а изашла на четвртом спрату. Ту на врху зграде, преко пута студија имао сам кабинет, и у њему овај исти намештај . Около је све изгорело, само мој кабинет остао нетакнут. Слике на зиду и све друго је остало на месту. Има лепших гарнитура, али мени је ова најдража, купљена је када је радио отворен и преживела је бомбардовање. Једва су ми је изнели степеницама и не бих је мењао ни за једну другу – показује саветник на кожну гарнитуру у својој соби.