Компјутери, мобилни телефони и јефтин кинески текстил. То је данас београдска Балканска улица. Опанчари, содаџије, терзије, сајџије нестали су, са калдрме отишли у –заборав.

– На прсте једне руке можете да побројите старе занатске радње у Балканској… ово друго је кинеско, турско, мењачнице и агенције – каже Горан Милошевић, власник капаџијске радње „Раде”, који је наставио традицију израде качкета и шешира свога таста.

Па добро, рекли би неки, време чини своје, нове технологије освајају свет, освајају и Београд, па зашто не би и једну улицу. Да ли је баш тако?

– Стари занати су најосетљивији и најслабији облик привреде и да би опстали потребна им је државна помоћ. Опанак, пиротска шара, то је наш национални бренд, оно што нас чини препознатљивим и јединственим у Европској унији, и зато је од националног значаја заштитити их као део наше културне баштине – каже Жељко Стојановић, вођа пројекта очувања и унапређења старих заната у Министарству за трговину и угоститељство.

Пуно је препрека на том путу, а једна од њих је, по речима нашег саговорника, што су надлежности у влади Србије испреплетене, па занатство спада у делокруг рада више министарстава: за привреду, пољопривреду, туризам и угоститељство а пошто је реч о културној баштини о њему се брине и министарство културе.

Али, Вилма Нишкановић, директорка Етнографског музеја, истиче да, и поред неповољне правне регулативе и пореске политике, виталност, таленат и вештине појединих даровитих појединаца или мајсторских радионица и даље, иако уз велике тешкоће, налазе пут својим производима до заинтересованих купаца и јавности. Неки од њих баве се занатом као хобијем, док су се други одважили да одаберу занат као позив и основни извор прихода.

Лепо почнемо, па оманемо

Влада Србије прошле године одлучила је да финансијски помогне јачање традиционалних заната у Србији и повећа запосленост у овом сектору што је обелодањено и у каталогу „Стари занати у Србији”, заједничком пројекту Министарства за трговину и Етнографског музеја. У међувремену, због кризе и мањка новца у буџету одустало се од многих планова. Цео пројекат свео се на информисање произвођача преко сајта Министарства за трговину и услуге, повезивање са купцима и организовање пригодних манифестација.

Амбициозни планови из каталога за сада служе више као непријатан подсетник за званичнике шта су обећали, а шта у догледно време неће моћи да испуне.

Један од пионирских државних подухвата окупљања занатлија из Србије на једном месту одржан је недавно у Јакову, на салашу „Стремен”, по угледу на Октоберфест где се окупљају немачке занатлије, или на уличну поставку у Барселони где се недељу дана окупе разни мајстори који пред посетиоцима израђују своје производе да би их на крају „параде” продали на аукцији.

У два претходна викенда Јаково су походили опанчари, бомбонџије, содаџије, ткаље, грнчари, вуновлачари, јорганџије, ткаље...

– Првог дана дошао је 21 занатлија из Србије, било је и десеторо деце са Савског венца која су плела и ткала, а имали смо и двадесеторо волонтера из Oсновне школе „Вук Караџић” из Сурчина. И посетиоци су могли да запрљају руке у грнчарији, обложе столицу, направе папуче па чак и да нешто од тога понесу кући – каже Јасмина Карајловић, организаторка манифестација са салаша „Стремен”.

Крајем августа акција Министарства трговине наставиће се и у Етнографском музеју и трајаће три недеље, како би се још једном пред посетиоцима проверило који стари занати и вештине имају перспективу на нашем тржишту.

Већина занатлија са којима смо разговарали у Јакову каже да су препуштени сами себи и да о њима нико не води бригу. Опанчар Златко Радојковић из Милошевца код Велике Плане каже да једва може да покрије трошкове за гориво.

– На делу је класично раслојавање друштва, мало људи има новца, а то се види по мом дневном пазару. Прошле године сам зарађивао три пута више – тврди Радојковић.

– Милион ствари није решено – жали се Гордана Царић из Бољевца чији су синови кренули у содаџијски посао и имају организовану кућну доставу.

– Знате како се оно каже, дали динар да уђемо у коло а сад би дали пет да изађемо. Узели смо кредит од банке, требало би да га отплаћујемо а синови добијају позив за војску. Ако оду, пукли смо, па се довијамо. Хтели смо да радимо поштено, а држава од нас прави лажове и криминалце – огорчена је Гордана, која је поред боца са содом на штанд у Јаково донела и своје слике у акрил техници.

– У иностранству се уникатни ручни радови плаћају „сувим” златом – каже бомбонџија Живорад Босиљчић из Београда и уверава нас да се и код нас последњих година ипак нешто мења набоље. – Потребна су нам озбиљна удружења за заштиту старих заната, још сајмова и много бољег маркетинга. Али – додаје – ми увек лепо почнемо, а касније негде оманемо.

Школовање занатлија и отварање мајсторских радионица углавном је резултат личне иницијативе. Прошле године је антрополог Вук Максимовић отворио радионицу старих заната на Београдској тврђави, у Стамбол капији, али ове године из финансијских разлога прећи ће на мање захтевну дечју радионицу и израду крпених лоптица и дрвених коњића.

Држава треба да верује произвођачу

– Сада је процедура отварања радњи компликована – потврђује Жељко Стојановић из Министарства трговине. – Прво морате да региструјете фирму као и сваку другу, па да онда тражите од Министарства економије да пошаље државну комисију да утврди да ли се ради о старом занату, односно оригиналној ручној изради. Ми предлажемо обрнут начин, да верујемо грађанину, а ако нас превари, па уместо да израђује уникате почне да увози робу из Кине, да му у том случају трајно одузмемо дозволу за рад. Држава би требало да верује сваком грађанину који јој плаћа порез, док се не докаже да је вара.

Наш саговорник истиче и да би Република и општине требало да одреде неки погодан простор за промоцију и продају занатских униката, рецимо, у Београду би то могла да буде Бетон хала, која би била тим поводом обновљена. Занатлије би, по овом предлогу, добиле унутар зграде своје штандове и смењивали би се сваких шест месеци, а држава би плаћала књиговођу, воду, струју, кирију...

– Па кад дођу туристи из Европе и Америке да имамо где да их одведемо, да им покажемо наше брендове на које би желели да потроше паре – додаје саговорник из Министарства.

Осим што их је држава ослободила фискалних каса мајстори немају других олакшица, иако ручни рад тражи доста времена за израду и пласман.

– Плаћам таксу на фирму, социјално, као да сам отворио мењачницу – каже Горан Милошевић, мајстор чије шајкаче, шешире и качкете осим сталних муштерија носе и страни туристи и јунаци многих филмова и телевизијских серија.

Да није све баш тако црно као што изгледа сведочи успешан вид сарадње стручњака и полазника радионице „Стари занати и занимања” у Музеју на отвореном Старо село у Сирогојну, или курсеви ткања и керамике у Етнографском музеју, у Манаковој кући. Упоредо са високом модом делује и већи број удружења која изучавају занатске вештине.

Обнова старих заната је,уосталом, и обавеза наше земље по међународној Конвенцији о заштити нематеријалне културне баштине као и Конвенције Савета Европе о вредности културног наслеђа.

Стручњаци Етнографског музеја истичу да развој старих заната може да се креће у два правца: израдом реплика занатских производа и производњом сувенира, као и применом традиционалних техника и орнамената на савременим употребним или декоративним предметима.

Сетимо се модног креатора Александра Јоксимовића који је пре неколико деценија промовисао српску средњовековну уметност колекцијом „Симонида”, Евица Миловановић-Пенезић је своје светски познате рукавице украсила мотивима са кожуха и грађанског костима, а данас млади графички дизајнер Данило Манчић из Пирота претаче шаре са ћилима на столице и лаптопове.

----------------------------------------------

 Чокањи путују у Аустралију

Фирма „Кројач” која се бави веб-дизајном отворила је сајт „Сувенири Србије” за продају сувенира преко интернета. Кажу да им добро иду магнети за фрижидере са лецедерским срцима, урамљене графике српских градова, обележивачи књига, карте са сликама Београда... На сајту се оглашава око 500 произвођача и њихов број расте. Ирена Драшковић из фирме „Кројач” каже да највише сувенира наручује дијаспора.

– Скоро смо из Аустралије добили поруџбину пет хиљада чокања, испоручили смо и РТС-у за Евровизију сувенире које су делили у Ослу – каже она.

Сувенири се праве у породичним радионицама а продају се и на манифестацијама Туристичке организације Србије, као и у продавницама где „кајмак” узимају дистрибутери и власници трговинских ланаца.

– Супруга и ја на „Данима лудаје у Кикинди” продамо стотинак рукотворина по цени од 500 до 900 динара, док дистрибутери те исте производе цене два-три пута скупље – каже Зоран Пјевић из Кикинде.

Бесповратна помоћ

Влада Србије, на предлог Министарства пољопривреде, ових дана је одобрила подстицајна средства и за старе занате у 2010. години . Право да се јаве на конкурс имају пољопривредници, предузетници, удружења и задруге које су основане за уметничке и старе занате и послове домаће радиности.

Ова бесповратна помоћ не може бити већа од 600.000 динара, а новац се може користити за набавку опреме. Рок за подношење захтева траје до 15. августа ове године. Подношење захтева за доделу подстицајних средстава са неопходном документацијом шаље се препорученим писмом на адресу: Управа за аграрна плаћања, Хајдук-Вељкова 4–6, 15000 Шабац.

-----------------------------------------------------

 Они имају будућност

Стручњаци Етнографског музеја у каталогу „Стари занати у Србији” написали су 15 текстова о 15 одабраних заната за које сматрају да имају будућност и да ће бити тражени. То су ткање, ћилимарство, вез, терзијски занат, кожухарство, опанчарство, филигранство, грнчарство, бачварство, казанџијски занат, лецедерство, млинарство, пекарство, иконопис и израда традиционалних музичких инструмената.

Ручно изаткани шалови, прекривачи за кревете, завесе, део су савременог ентеријера, а ручно ткана одећа са традиционалним мотивима део је колекције многих модних дизајнера. Удружења ткаља продају своје производе трговачким ланцима, а постоје и курсеви ткања.

Ћилими су некада били статусни симбол грађанских породица, а данас шаре са ћилима могу се користити као декоративни елемент на столицама, торбама, новчаницима, ручним сатовима...

Модни трендови, истичу етнолози, с времена на време налажу да завиримо у ормане наших предака и понудимо разноврсно богатство везених столњака, завеса, постељине, куварица...

Нашој народној ношњи и грађанском костиму дивио се и један Жан-Пол Готје. Умеће терзијског заната, после више деценија заборава, поново је на цени, с обзиром на то да је чак постало модерно и венчавати се ународној ношњи, а у свечаним приликама носити либаде, антерије или неки други део традиционалне одеће. Опанчарски занат ће и даље опстајати јер тражња ове врсте обуће не престаје. Не само играчи у културно-уметничким друштвима већ и многобројни туристи радо купују опанке, који се могу поручивати преко интернета и стићи у најудаљеније крајеве света.

У последње време за традиционално украшена лецедерска срца туристи се просто отимају, откривајући у њима чари заборaвљеног времена чедности и једноставности радости. Пекари ће увек бити потребни да направе добар бурек, хлеб, укусне кифле, умесе славски колач, а музеји, као што су Лувр или Метрополитен, и данас у својим сталним поставкама имају и православне иконе, закључују етнолози.

Рецепт за свирале Добривоја Пауновића из села Пецка

У јесен исећи једну грану са које треба најпре скинути кору, па нож поставити у срце гране и јаким ударцем чекића располутити је на две једнаке полутке. Полутке прелити млеком да би боље налегле једна на другу и чврсто их увезати упреденом вуном да се не извију. Оставити их да се суше до пролећа.

За прављење лепка потребно је једно беланце, 3-4 чена белог лука, смола са шљивовог дрвета величине јајета. Полутке пажљиво лепити дуж расекотине мешавином беланца, белог лука и смоле.

Свиралу више пута премазати уљем и сирћетом да се дрво при свирању не би натапало пљувачком. Стављањем свирале у печење, најчешће овчетину, свирала се натапа масноћом и тако импрегнира. Овако израђене свирале нису за продају, остављају се у аманет и преносе са оца на сина.