Mudra opreznost ili kolebljivost i neodlučnost, gde smo?

Jednom doneta odluka mora se sprovesti u delo, jer u suprotnom sledi poraz ili gubitak. Međutim, po pravilu, za druge znamo šta im je činiti i kakvu bi odluku valjalo da donesu, a za sebe – ne znamo. Kako je to moguće? Jednostavno. Za druge ne snosimo odgovornost, nema krivice, nema kajanja, nema greške, nema emocija koje prate odlučivanje...

Najčešće smo neodlučni kada se od nas očekuje apsolutna odgovornost, kaže psiholog Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva. Neodlučnost se javlja i kada nismo sasvim sigurni u sebe, nešto ili nekog, kada imamo malo ili gotovo nikakvo iskustvo u nečemu za šta treba doneti odluku, kad smo uplašeni ili nas plaše.

Odluka može biti doneta, ali kada treba da se realizuje ona se kod nekih razvodnjava u ponovnim razmišljanjima „za“ i „protiv“. U tom kolebanju, može da izgubi delotvornost. Preispitivanje „da“ ili „ne“ je uvek potrebno, ali to ne može da traje unedogled. Tek kada to „da“ ili „ne“ počne da utiče na kvalitet života, neophodna je pomoć stručnjaka da se neodlučna osoba ne bi dalje mučila nepotrebnim dilemama.

Može li se odlučnost steći u svim životnim dobima, kako sebe ohrabriti na odluku? Po rečima naše sagovornice, svako životno doba ima određene, već prema uzrastu primerene zahteve i očekivanja. Roditeljsko podsticanje da dete nešto samo odluči, stane iza svoje odluke, pogreši i ispravi se, iskustvo je od neprocenjivog značaja. Biti odlučan znači umeti se nositi i s neuspehom, ispraviti se, izviniti. – Postoje i neke odluke koje liče na „tamni vilajet“: Ko uđe kajaće se, ko ne uđe, takođe će se kajati. Takve su odluke i najteže. Ali, svako ko odlučuje po sopstvenoj intuiciji, sluša sebe, uči iz sopstvenog ali i tuđeg iskustva, ima velike šanse za odlučnost, čvrstinu stava i sprovođenje namere. Ipak, treba biti obazriv da odlučnost ne pređe u nefleksibilnost, krutost. Linija među njima je vrlo tanka.

Opreznost, kolebljivost ili neodlučnost, gde smo? Naša sagovornica naglašava da je opreznost poželjna osobina, odlika ljudi koji promišljaju, ne zaleću se, ne donose impulsivno odluke ili zaključke. Ishitreno odlučivati, znači nepromišljeno i impulsivno donositi odluke ali isto tako nemogućnost podnošenja tenzije koja prati proces donošenja odluke i njene realizacije.

Neodlučnost je osobina i onih koji tek uče da stanu iza svojih odluka. Neodlučni nisu osobe slabog karaktera, naglašava psihoanalitičarka, već oni koji nemaju dovoljno samopouzdanja, nisu hrabreni i podsticani, imaju loša iskustva, i stoga se plaše da ne prihvate loše, a odbace dobro.

Mnogi kažu „kada donesem odluku gotovo je, pa šta bude“ To je, naravno, korisno za manje značajne odluke, a za važnije treba ići „korak po korak“. Međutim, ni tada nismo sigurni da je to zaista najbolje opredeljenje, koje će nam omogućiti ostvarenje nekih važnih ciljeva.

Kako doći do ispravne odluke? Iskustvom, učenjem, odmeravanjem svojih želja i postojećih kapaciteta, umerenošću stremljenja, prilagođavanjem onome šta se može, želi, sme, realnom procenom onoga šta smo, ko smo i gde smo – objašnjava Vesna Brzev-Ćurčić.

Šta dobijamo odlučnošću? Dobro odmerenom, dobijamo utisak pobede, stičemo samopoštovanje ali i poštovanje drugih. Ulazimo u poduhvate koji su možda i rizični ali s procenom da nisu katastrofalni. Definitivno naučimo da smo mi nezaobilazni činilac u procesu odlučivanja o nama samima.

Da li odmah ili od sutra? Mladi koji počinju da uče „od sutra“ ne stižu da spreme ispit, stariji koji prestaju od „sutra“ da puše, su primeri odluka koje se odlažu. Psiholozi smatraju da bi se jedna odluka sprovela potrebne su i druge osobine, upornost, istrajnost i to u različitim oblastima života. Poznato je da su mnogi talenti izgubljeni zbog nedostataka upornosti, a mnogo je i onih koji nisu imali talenat ali su upornošću u savladavanju prepreka ka cilju uspeli da dobiju najviša priznanja.

Poželjne osobine kao što su odlučnost, strpljenje, upornost, istrajnost, hrabrost, suzdržanost, samopouzdanje i dobre namere su neposredno povezane i mnogostruko isprepletane. Međutim, ne dešava se uvek da sve budu prisutne u istoj meri i kod iste osobe. Strpljenje je poželjna osobina ukoliko ne znači odlaganje do u beskraj. Upornost je takođe dobra, ali treba je razlikovati od tvrdoglavosti i smanjenog kapaciteta za korekciju. Suzdržanost može, ali i ne mora, da ima poreklo u neodlučnosti. Samopouzdanje je sjajna karakteristika ako se ne pretvori u svoju karikaturu – narcizam. Dobru nameru uvek treba procenjivati u odnosu na onoga kome se pruža, ne u odnosu na onog ko je pruža – znamo čime je popločan put do nečijeg pakla – kaže na kraju Vesna Brzev-Ćurčić.