Мудра опрезност или колебљивост и неодлучност, где смо?

Једном донета одлука мора се спровести у дело, јер у супротном следи пораз или губитак. Међутим, по правилу, за друге знамо шта им је чинити и какву би одлуку ваљало да донесу, а за себе – не знамо. Како је то могуће? Једноставно. За друге не сносимо одговорност, нема кривице, нема кајања, нема грешке, нема емоција које прате одлучивање...

Најчешће смо неодлучни када се од нас очекује апсолутна одговорност, каже психолог Весна Брзев-Ћурчић, психоаналитичар Београдског психоаналитичког друштва. Неодлучност се јавља и када нисмо сасвим сигурни у себе, нешто или неког, када имамо мало или готово никакво искуство у нечему за шта треба донети одлуку, кад смо уплашени или нас плаше.

Одлука може бити донета, али када треба да се реализује она се код неких разводњава у поновним размишљањима „за“ и „против“. У том колебању, може да изгуби делотворност. Преиспитивање „да“ или „не“ је увек потребно, али то не може да траје унедоглед. Тек када то „да“ или „не“ почне да утиче на квалитет живота, неопходна је помоћ стручњака да се неодлучна особа не би даље мучила непотребним дилемама.

Може ли се одлучност стећи у свим животним добима, како себе охрабрити на одлуку? По речима наше саговорнице, свако животно доба има одређене, већ према узрасту примерене захтеве и очекивања. Родитељско подстицање да дете нешто само одлучи, стане иза своје одлуке, погреши и исправи се, искуство је од непроцењивог значаја. Бити одлучан значи умети се носити и с неуспехом, исправити се, извинити. – Постоје и неке одлуке које личе на „тамни вилајет“: Ко уђе кајаће се, ко не уђе, такође ће се кајати. Такве су одлуке и најтеже. Али, свако ко одлучује по сопственој интуицији, слуша себе, учи из сопственог али и туђег искуства, има велике шансе за одлучност, чврстину става и спровођење намере. Ипак, треба бити обазрив да одлучност не пређе у нефлексибилност, крутост. Линија међу њима је врло танка.

Опрезност, колебљивост или неодлучност, где смо? Наша саговорница наглашава да је опрезност пожељна особина, одлика људи који промишљају, не залећу се, не доносе импулсивно одлуке или закључке. Исхитрено одлучивати, значи непромишљено и импулсивно доносити одлуке али исто тако немогућност подношења тензије која прати процес доношења одлуке и њене реализације.

Неодлучност је особина и оних који тек уче да стану иза својих одлука. Неодлучни нису особе слабог карактера, наглашава психоаналитичарка, већ они који немају довољно самопоуздања, нису храбрени и подстицани, имају лоша искуства, и стога се плаше да не прихвате лоше, а одбаце добро.

Многи кажу „када донесем одлуку готово је, па шта буде“ То је, наравно, корисно за мање значајне одлуке, а за важније треба ићи „корак по корак“. Међутим, ни тада нисмо сигурни да је то заиста најбоље опредељење, које ће нам омогућити остварење неких важних циљева.

Како доћи до исправне одлуке? Искуством, учењем, одмеравањем својих жеља и постојећих капацитета, умереношћу стремљења, прилагођавањем ономе шта се може, жели, сме, реалном проценом онога шта смо, ко смо и где смо – објашњава Весна Брзев-Ћурчић.

Шта добијамо одлучношћу? Добро одмереном, добијамо утисак победе, стичемо самопоштовање али и поштовање других. Улазимо у подухвате који су можда и ризични али с проценом да нису катастрофални. Дефинитивно научимо да смо ми незаобилазни чинилац у процесу одлучивања о нама самима.

Да ли одмах или од сутра? Млади који почињу да уче „од сутра“ не стижу да спреме испит, старији који престају од „сутра“ да пуше, су примери одлука које се одлажу. Психолози сматрају да би се једна одлука спровела потребне су и друге особине, упорност, истрајност и то у различитим областима живота. Познато је да су многи таленти изгубљени због недостатака упорности, а много је и оних који нису имали таленат али су упорношћу у савладавању препрека ка циљу успели да добију највиша признања.

Пожељне особине као што су одлучност, стрпљење, упорност, истрајност, храброст, суздржаност, самопоуздање и добре намере су непосредно повезане и многоструко испреплетане. Међутим, не дешава се увек да све буду присутне у истој мери и код исте особе. Стрпљење је пожељна особина уколико не значи одлагање до у бескрај. Упорност је такође добра, али треба је разликовати од тврдоглавости и смањеног капацитета за корекцију. Суздржаност може, али и не мора, да има порекло у неодлучности. Самопоуздање је сјајна карактеристика ако се не претвори у своју карикатуру – нарцизам. Добру намеру увек треба процењивати у односу на онога коме се пружа, не у односу на оног ко је пружа – знамо чиме је поплочан пут до нечијег пакла – каже на крају Весна Брзев-Ћурчић.