Moreplovci otkrivaju Tajland u 12. veku, ali tokom osamsto godina istorije kraljevstva, tajlandski narod može da se pohvali da je jedini u jugoistočnoj Aziji koji nikada nije bio kolonizovan. Naš vodič kroz ovu zemlju je Mladen Radulović, menadžer u jednom od tamošnjih klubova u Čavengu na ostrvu Samui, koji na Tajlandu živi i radi poslednjih godina. S obzirom na to da je pre nešto više od mesec dana sleteo u naše krajeve kada je dobio poziv da uđe u kuću „Velikog brata”, topli, letnji azijski utisci koje prenosi su vrlo sveži.

U svakom slučaju, Mladen dolazi iz krajeva gde naših „preduzimljivih” ljudi još nema („upoznao sam samo jednog ovdašnjeg mladića,  koji tamo živi desetak godina, radio je prvo u agenciji za nekretnine, ali koliko sam shvatio vratiće se uskoro negde u Evropu”, kaže Mladen). Mladenu se ova zemlja odmahdopala. „Zaljubio sam se na prvi pogled u nju”, dodaje. Po časovnoj zoni su sedam sati ispred nas, glavni grad je Bangkok, valuta baht, saobraćaj teče levom stranom, religija – budizam.

Radulović je prvi put sleteo u Tajland 2003. i tamo boravio povremeno do 2005. godine U to vreme je bio student, završio je prvu godinu Fakulteta za menadžment i osiguranje Univerziteta „Singidunum”, kada je počeo da se bavi modelingom. Trebalo je da ostane kao maneken u Tajlandu dva meseca, ali potrajalo je to duže, radio je reklame, slikao se, imao puno dobrog posla, kaže. Sve vreme je bio u Bangkoku.

– Postoji dosta pijaca na kojima se snabdeva lokalno stanovništvo, ali u Bangkoku, centru jugoistočne Azije, baš svega ima, trgovina i šoping centara sa svetskim markama, počev od „gučija” i „luja vitona”. Baš kao u Hongkongu ili Tokiju, u tom delu sveta – poredi Mladen. U Bangkoku živi 12 miliona ljudi. Kakav je kontrast tu govori i slika na kojoj se vide lanci svetskih hotela, a onda odmah pored i straćare, drvene kuće u kojima živi sirotinja, njihove prodavničice hrane. Tu se onda super uklapa i slon koga vode po centru grada, kao da je najbezazleniji kućni ljubimac.

Kada je Mladen Radulović diplomirao došlo je vreme da razmišlja o poslu i – opet je otišao u Tajland, ovaj put od prošlog juna neprekidno. Radulovića je angažovao prijatelj Amerikanac, iz Njujorka. Oženjen je Tajlanđankom i u ovoj lepoj azijskoj zemlji živi devet godina, kaže Mladen. Znaju se od 2003. godine.

Bilo je i ponuda da vodim hotele, ali meni je bila draža „akcija”, a to znači da vodim klub. Zajedno smo radili, odličan smo tim, konsultovali se šta je najbolje. I ovih dana smo se čuli telefonom, vrh je sezone i svi klubovi su puni gostiju. Pa i ovaj koji ja vodim je zaista pravo mesto, nije na otvorenom, izgleda kao neki bolji beogradski ili evropski klub. Na donjem spratu je restoran a na gornjem prostor sa baldahinima, onako ostrvski. Zato moram svaku noć da budem tamo da se nešto nepredviđeno ne dogodi, jer cilj nam je da onaj ko svrati dođe opet. Gosti su Amerikanci, Šveđani, Nemci, Englezi... Tajlanđani rade u svim klubovima jer su oni jeftina radna snaga, a na ostrvu Samui gde radim sve je organizovano u službi turista – podseća Mladen Radulović.

Klima na Tajlandu mu odgovara jer je stalno toplo, priznaje menadžer na privremenom radu u Tajlandu. Kada je u Evropi leto tamo vlada kišna sezona, ali vreme je u principu lepo.

Trideset, trideset pet stepeni. Za treger majice. Oni su ispod Griniča pa je kod njih sve obrnuto: kad je kod nas zima od novembra do marta kod njih je tada najlepša sezona – priča Mladen.

Uglavnom, dok turisti uživaju, domaćini vredno rade, a neki ekonomista još pre nekoliko godina sračunao, a singapurske dnevne novine„The Straits Times” objavile, da radnik u Singapuru „košta” koliko triradnika u Maleziji, osam radnika uTajlandu, 13 radnika u Kini ili 18 radnika u Indiji.

-----------------------------------------------------------

Uživaj, mani pare

Kada u Tajland stigne neko iz Amerike ili Evrope iznenadi se sasvim drugačijem pristupu životu. Tajlanđanima pare nisu najvažnije na svetu, oni prednost daju uživanju, opuštanju, slobodi, što svakako ima veze i sa religijom, onoliko koliko sam ja čitao o budizmu. Ne vole da ih ograničavaju materijalne stvari i prosto uživaju na ostrvima na jugu. Posebno tamo.

– Iz svakog većeg evropskog grada do Tajlanda se stiže za 12 sati, kao iz Frankfurta odakle sam ja leteo. Viza se dobije za jedan dan, turistička koja važi dva meseca – objašnjava Radulović. – Za nekoliko nedelja ću morati da se vratim tamo, kako će se moj život razvijati, gde ću boraviti, ko zna. Pre će moja sestra tamo otići, a ja se možda vratiti – još se dvoumi Mladen Radulović. Oni koji su protekle nedelje gledali šarene novine na kioscima mogli su da otkriju i razlog, na svim naslovnim stranama su on i Anabela Đogani, a oko njih milion ljubavnih iskrica.

-----------------------------------------------------------

Da prezalogajimo...

Tajlandska hrana je vrlo ukusna, ali često zaljućena, puna čili papričica, upozorava naš vodič po Tajlandu. Uz to je i vrlo jeftina, a izbor jela je stvarno bogat: mešano povrće sa piletinom, prasetinom, teletinom, različite salate. Mnogo morskih plodova, testenina.

Da li je skupo, pitamo sagovornika.

– Ako se nabavlja na fud-marketu onda nije, pola evra, evro. A šta piju? Napijaju li se? Nemaju rakiju poput nas. Oni u čist etil-alkohol stave razne trave, zmije, a to baš i nije nešto preporučljivo piti.

Egzotičnog voća ima puno, pije se dosta kokosovo mleko, sipa u supe i sosove. Najčuveniji je, kažu neki, ananas iz Puketa. Ako ne računamo pirinač koji Tajlanđani proizvode i izvoze kao „broj jedan” u svetu.

Tajlanđanima je hrana oduvek bila bitna u životu i zbog toga se međusobno ne pozdravljaju sa onim zdravo, kako si, nego pitanjem: jesi li već jeo? U svetu je tajlandska kuhinja među najcenjenijima, u popularnosti je, tvrde neki gurmani, pretekla kinesku kuhinju,i to verovano zbog svoje rafiniranosti i upotrebe raznovrsnih, fino izbalansiranih sastojaka.

R. P.