Просечан дан у животу српског корисника Интернета описао би се у три речи: вести, „фејса” и секса. Уз све то и незаобилазни „Јутјуб” (сајт на којем људи из читавог света постављају снимке из кућне радиности, а ту су и спотови, филмови, музика), и сада већ стандардни кабловски прикључак, са непрекидним приступом мрежи, па човек не мора више да излази из стана, бар не због забаве и информација.

Према речима Милана Радовановића, из београдског дефектолошког саветовалишта „Ентера”, који се бави и лечењем тинејџера од болести зависности од Интернета, млади у Србији највише „висе” на сајту клана Рур. За неупућене, то је сајт посвећен најзагриженијој врсти интернет-манијака, играчима.

– Ту се окупљају клинци са којима се ја сусрећем свакодневно, гејмери који размењују искуства и савете. Млади углавном имају омиљене портале, као што су „Мондо” и „На видику”. Ту читају основне дневне информације, па иду даље – каже Милан Радовановић. Што у преводу значи да „старије” врсте медија, телевизија и добре старе папирнате новине, све мање привлаче пажњу тридесетогодишњака и млађих.

А шта каже статистика, пре него што се осврнемо на просечан дан, квалитетно проведен уз компјутер?

Према истраживању које је спровела агенција „Ипсос стратеџик маркетинг”, око 52 одсто становништва Србије повремено употребљава Интернет. Међу младима, 29 одсто се информише преко Интернета, 60 одсто и даље воли да укључи телевизор кад иду вести, а само девет одсто пазари дневне новине. На телевизију су „навучени” старији од 66 година, каже поменуто истраживање, они са основном школом и из сеоских средина, док Интернет користе млади, са факултетским образовањем и у градским срединама.

Шта пропуштају девојке и момци са села који још нису успели да се прикаче на Интернет и у року од неколико секунди добију читав свет на длану? Пошто сва истраживања показују да је ипак класично „сурфовање” на првом месту, то јест, српски речено, претрага информација, они морају да чекају несавршену верзију вести у тачно одређено време у вестима. Затим, ту је незаобилазни „Фејсбук”, о којем чак и баке које искључиво гледају „Село гори...” могу да дају своје мишљење. И оно што је најзанимљивије: ако свакодневни посетилац Интернета, најчешће интелектуалац, осети да је заморен од обиља информација и ишчитавања, рецимо, „Економске анализе корупције” аутора Бориса Беговића (одлична студија, у целости доступна на мрежи), може да се посвети, свакако – гледању секса.

Сваку идеју предузимљиви наравно искористе, па је тако горепоменути „Јутјуб”, уз који је многима телевизор постао сувишан у кући, добио своју порно-варијанту – „Порнтјуб”, „Редтјуб” и тако даље. Ту је смештена запањујућа количина „клипова” (у интернет жаргону, кратак снимак, одломак из филма), најразличитијих контаката између особа истог, супротног или нејасног пола. У трајању од неколико секунди, па до сат времена. Тешко је описати шта се ту све може видети. И на шта су све неке жене спремне. Неке снимке не би требало посматрати пре или после јела, јер тешко падају и људима са јаким стомаком, укључујући и долепотписаног, који је искључиво у сврху истраживања и писања текста само накратко посетио дотичне сајтове. Да не причамо о томе да се чак не труде да вас, бар из пристојности, упитају да ли сте пунолетни.

Јасно, старији житељи Србије који живе на селу свакако губе тиме што не могу да искористе све благодети светске виртуелне мреже, као што је брза  размена поште. Са друге стране, ништа не пропуштају тиме што се не свађају по блоговима (интернет дневницима) око тога да ли је бољи Тома Николић или Борис Тадић. А што се секса тиче, па, кажу да је уживо ипак најбоље. И у граду и на селу. А ту, осим личног залагања, ни свемогући Интернет не помаже...

Истраживања стално помињу како нисмо довољно писмени за Интернет. Ваљда због тих бака са села, које упорно одбијају да се умреже. Кад се све сабере, а то је улудо страћено време, милион информација од којих нема готово никакве користи и перверзан секс у коме чак и не учествујеш, просто ти буде жао што немаш кућицу на селу, црно-бели телевизор, локалну библиотеку и врт који можеш да обрађујеш. Рече он, и оде на „Гугл”...

 -----------------------------------------------------------------------------------

Игрице на „Фејсбуку” – дан у животу залуђеника

Мафија никада не спава. Пробудио сам се око два по подне, јер сам целу ноћ ломио колена и утеривао дугове по Њујорку. Поткупио сам десет Еф-Би-Ај агената и наручио четири убиства, и коначно сам стигао достигао 700. ниво на мафијашкој лествици. Прославио сам тако што сам врхушки моје мафије поделио ексклузивне машинке типа М-16 и снајперску пушку калибра 308. Додатне поене сам зарадио тако што се убио шефове „јакуза” и „тријада” у Бангкоку. Крвав посао, али неко и то мора.

Прави мафијаш не би био то што јесте, да паралелно са отимачином, убиствима, изнудом, паљевином и корупцијом, не гаји и праве породичне вредности. Зато врло пажљиво бринем о својој фарми. Око четири по подне сам изградио воденицу и купио још 100 оваца, помузао краве и окопао кукуруз и кромпир. Изнервирао сам се када сам видео да ми је купус начисто пропао, и то само зато што сам потрошио време на обавезе око мафије. На срећу, ту си били моји пријатељи који су ми нађубрили оранице, па је штета била јако мала.

Свакако да морам да бринем и о мојим легалним пословима, па сам после ручка отишао да обиђем мој ексклузивни ресторан. Отпустио сам два келнера, јер су се хамбургери покварили, а целог дана пазар је био само 4.000 долара. Јесу они мени пријатељи, али бизнис је бизнис. Одлучио сам да, када сам већ ту, заменим под у ресторану са скупљом боровином. Ставио сам и нове тапете са морским мотивима, да гости лакше варе клопу на овој врућини.

Око пола осам било је време да потпалим моју јахтицу и кренем на пут до егзотичних острва. И ми мафијаши имамо душу... одморио сам се, али сам се успут позабавио и прекопавањем острва, па сам мало и зарадио тако што сам открио четири товара блага и нашао неколико ретких афричких маски.

Приметио сам да је напољу почело да се смркава. Обукао сам смокинг и упутио се у казино. Покер је, поред уништавања ривалских банди, моја велика страст. Одиграо сам стотинак руку, освојио „фул” и трилинг, и почистио три ривала за столом, неког Енглеза, Француза и Јамајчанина. Међу играчима се затекла и врло симпатична девојка из Аустралије, па сам јој преко келнера послао чашу шампањца и 2.000 долара, да јој се нађе. Узвратила ми је смешком.

Време брзо лети када добро зарађујете. Нисам ни приметио да је већ поноћ. Упутио сам се у свој ексклузивни апартман, а затим се обукао за велику журку у ноћном клубу. Окупило се доста лепих девојака, па сам почео да их „стартујем”. За њих четири се испоставило да су малолетне, па сам их отерао. Као да већ немам довољно проблема са полицијом. Једна врела Шпањолка се баш загрејала за мене. После неколико размењених осмеха и пољубаца, позвала ме је у свој апартман, а затим и у спаваћу собу. Шта да кажем, волим девојке које преузимају иницијативу. Она је легла на кревет, а мени је наредила да легнем поред ње. Џентлмен не улази у детаље...

Око три ујутру сам се срушио у кревет. Још један успешан дан био је иза мене. Криминал, алкохол, жене и компјутер који ради без престанка... шта више треба младом човеку.

(Објашњење: у тексту су описане игрице којима се може приступити са „Фејсбука”, а све су у власништву америчке фирме „Zynga”. У игри „Mafia wars” играч, јасно, преузима улогу мафијаша, у „фармвилу” може да буде пољопривредник и одгајивач стоке, док у „Cafe world”, играч постаје власник ресторана. Затим, ту је и „Treasure Isle”, у којој посетилац преузима улогу истраживача и авантуристе. У „зинга покеру”, на стотине хиљада људи из читавог света може да се коцка. На крају је описана игра „Yoville”. У њој играч опрема свој стан, иде на посао и у вечерње изласке, а може, такође, да ступа у контакт са људима из целог света, ако и они играју у исто време. Иако су игре бесплатне, фирма „Зинга” остварује и знатан приход од својих најзагриженијих играча, јер постоји могућност куповине виртуелног оружја и других ствари, преко кредитне картице. Простом рачуницом (рецимо, виртуелни митраљез у игри „Mafia wars” кошта два долара), и уз чињеницу да милиони људи играју њихове игре, „Зинга” процењује да ће ове године зарадити феноменалних 450 милиона долара. Добар део овог финог колача иде „Фејсбуку” (око 30 одсто).

С. Б. С. 

 -------------------------------------------------------------------------------------------

Торент – шта је то?

Сви мало искуснији корисници Интернета сигурно знају шта је то „торент”, једна од популарнијих занимација у виртуелној Србији и шире, о којој се ретко говори у јавности. Најједноставније, торент представља могућност бесплатне размене филмова, игрица, музике, или било које друге врсте ауторског материјала путем Интернета. Размена се обавља од компјутера до компјутера, као што су се некада мењале касете Здравка Чолића, од руке до руке. С том разликом што, уз помоћ Интернета, неки добри човек из Венецуеле може да пошаље најновији филм Квентина Тарантина неком из Србије. Да би све текло муњевито, постоје специјализовани торент-сајтови, који корисницима омогућују да без икаквог контакта размењују све што се може замислити. Проблем? У већини земаља ову работу сматрају кривичним делом, то јест пиратеријом. На срећу, на мети углавном нису корисници, него власници торент-сајтова. Најчувенији је свакако Pirate Bay (Пиратски залив), са седиштем у Шведској, који је био предмет десетина тужби од стране филмске и музичке индустрије, а гашен је и покретан неколико пута. Американци их највише туже, јер су посебно осетљиви на мањак новца у каси. Шведски пирати су се увек бранили тако што су говорили да је дељење културних добара чин без којег ни цивилизација не би постојала. Они сматрају да је то акт личне слободе и неприкосновено људско право. На руку им иде и то што шведска држава не санкционише пуно размену докумената преко Интернета, иако су пре неколико година увели закон који то брани, можда баш због „Пиратског залива”. У низу расправа на ивици закона, занимљиво је када се на сајту шведских пирата појавио цртаћ, мегахит „Шрек 2”, који се тек био појавио у биоскопима. Чувени „Дримворкс”, продуцентска кућа Стивена Спилберга, послао је писмо у којем се изричито захтева да цртани филм буде скинут са сајта. Извесни Анаката (псеудоним), један од власника „Пиратског залива”, одговорио је овако:

– Можда јесте, а можда и нисте свесни, Шведска није држава у оквиру Сједињених Америчких Држава. Шведска је земља у северној Европи и амерички закони овде нису на снази. Мишљења смо, као и наши адвокати, да сте ви је..ни идиоти!” – гласио је одговор, а „Шрек 2” је остао на мрежи, бесплатно.