Da je životna priča Fernande Florentino Fernandez Jankov dospela u ruke nekog dobrog reditelja, napravio bi možda od nje dobru televizijsku seriju, punu egzotičnih predela, neočekivanih obrta, suza, smeha i, naravno, mnogo ljubavi. Uglavnom krhka crnooka balerina, doktor međunarodnog prava, supruga poznatog beogradskog očnog hirurga, stigla je u Srbiju iz Brazila.

– Moja domovina je zemlja neizmernih prirodnih lepota i neiscrpnih mogućnosti, ali i ogromnih socijalnih i ekonomskih razlika među ljudima. Pripadala sam imućnoj porodici koja mi je pružila sigurnost, status, dobro obrazovanje i ugodan život u krugu brazilske elite. Ipak, još kao dete sam naučena da cenim rad i da sama zarađujem. Sa 12 godina sam za vreme letnjeg raspusta glancala nameštaj u očevoj prodavnici – seća se.

– Završila sam studije prava 1993. u Sao Paulu, u međuvremenu diplomirala klasičan balet na Kraljevskoj akademiji plesa iz Londona. Počela sam da radim kao pravnik, završila magistarsku tezu, objavljivala stručne članke i knjige... A onda je sudbina rešila da me spoji sa Mirkom i potpuno izokrene moj svet – priča „srpska snajka“ iz Brazila.

Zbogom, Sao Paulo

Ljubav između brazilske pravne „zvezde u usponu” iz dobrostojeće porodice španskih doseljenika, i srpskog izbeglice skromnih prihoda, lekara na specijalizaciji, 1997. je ozvaničena brakom. Bila je to velika svadba na koju je stiglo i šezdesetak zvanica iz Srbije. Činilo se da će „balkanski zet” biti lepo prihvaćen, ali…

– Moj otac nije mogao da prihvati Mirkovo odbijanje da se uključi u porodični posao da bi se bavio medicinom. Kad sam podržala muža, otac me se odrekao. Lišio me je nasledstva, povukao svoj deo kapitala iz zajedničke firme i zauvek za mene zatvorio vrata porodične kuće, iz koje nisam mogla da uzmem ni lične stvari, odeću, obuću, knjige… Nemam više nijednu sliku iz detinjstva koju bih pokazala svom sinu – kaže Fernanda.

Mladi bračni par je zajednički život započeo u malom iznajmljenom stanu u Sao Paulu, da bi se posle pet godina preselio u Kurićibu, gde je Mirko dobio specijalizaciju. Dok je ona radila na svojoj doktorskoj tezi i predavala na univerzitetu „Sao Marko”, on je otišao na dalje usavršavanje u Švajcarsku.

– Kad smo se 2006. preselili u Srbiju sve je, odjednom, izgledalo lakše i lepše. Ovde sam se ponovo osetila bezbednom, u novoj domovini, u novoj porodici, među novim prijateljima. Nastavila sam da se bavim strukom, da predajem međunarodno pravo. Pomažem mužu u vođenju ordinacije u staroj porodičnoj kući na Vračaru i upoznajem Srbiju. Poredim iskustva iz Brazila sa onim što ovde vidim, i čini mi se da polako otkrivam šta je to što bismo mogli jedni od drugih da naučimo – govori ova simpatična žena.

Faveladorsi i samba

Fernanda je kritična i prema „staroj” i prema „novoj” domovini. U Brazilu je, kao pravnik, ali i na sopstvenoj koži, osetila posledice duboke podele na nezamislivo bogate i na krajnje siromašne. To je dovelo do stvaranje čvrste strukture organizovanog kriminala, koji je preuzeo ulogu tamo gde je društvo zakazalo. Faveladorsi, stanovnici favela, divljih sirotinjskih naselja iz predgrađa Rio de Žaneira i Sao Paula često nemaju drugog izbora nego da pristupe nekoj od lokalnih kriminalnih grupa. Život u Srbiji je neuporedivo mirniji i bezbedniji, mada to ovde ne umeju dovoljno da cene, kaže Fernanda.

Šta joj najviše nedostaje otkako je napustila Brazil?

– Ples. U Brazilu je on deo svakodnevnog života, deo naše kulture. Prati nas od prvog koraka u krugu porodice, pa do poslednjeg trenutka našeg boravka na ovom svetu. U plesu nema siromašnih i bogatih: neke od najpoznatijih škola sambe u Riju, recimo, potiču upravo iz tamošnjih favela.

Da li je poželela da sambu približi i beogradskoj deci?

– Radije bih ovde otvorila školu klasičnog baleta. Čini mi se da i kod vas preovladava „ruski pristup“, usmeren da od posebno talentovanih devojčica stvara primabalerine. Meni se više dopada „londonski metod“ koji podstiče mališane da u svom telu otkriju magiju igre i pomaže im da je oslobode.

A najmlađi član porodice Jankov, rođen prošle godine, već će imati priliku da „na izvoru“ čuje i vidi ono što će ga, kao majčino brazilsko nasleđe, pratiti celog života.

Aleksandra Mijalković