Данијел Деј Луис награђен је 1989. Оскаром за главну улогу у филму „Моје лево стопало” снимљеном по истоименој аутобиографској књизи Кристија Брауна (1932–1981) ирског сликара и писца од рођења оболелог од церебралне парализе. Милиони гледалаца широм света, дирнути веродостојношћу са којом је енглески глумац приказао живот овог уметника, тада су почели – помало постиђени – и у сопственој средини да примећују своје „невидљиве” суграђане у инвалидским колицима, са белим штапом или слушним апаратом… А онда је прича почела полако да бледи и пала у заборав.

Две деценије касније медији откривају новог хероја – четрнаестогодишњу Дејану Бачко из Бачке Паланке. Весела девојчица бритког ума и изузетног талента није допустила да то што је рођена без обе руке стане на пут њеној љубави према сликању. Улогу шаке преузело је, као некада код славног Брауна, њено лево стопало. Постала је најмлађа чланица Међународног удружења уметника који сликају устима и ногама.

Ни Данијела Јовановић (41) не признаје границе наметнуте физичким недостатком: иако нема ни шаке, ни стопала, освојила је све планинске врхове Србије и Балкана, а онда – као прва жена са инвалидитетом – 2008. године и онај највиши у Европи, руски Елбрус. О вишестраном спортисти Јасмину Бамбуру (28), који ће бити први представник Србије на предстојећим зимским Параолимпијским играма, у марту у Ванкуверу, писао је и „Магазин“.

Три поменута примера најбоље сведоче о истрајности и снази воље наших земљака са инвалидитетом, који се из часа у час, из дана у дан, из године у годину напорно труде да постигну оно што други узимају „здраво за готово” – од одласка у продавницу или у биоскоп, до стицања школске дипломе. Њихово успешно укључивање у нормалан живот би, на основу низа међународних докумената које је потписала, морала да помогне и држава, која је већ усвојила низ закона и стандарда, националну стратегију, покренула или подржала читав низ програма и пројеката… А ипак нисмо одмакли далеко од предрасуда и дискриминације. Да ли ће се нешто променити у 2010, која је проглашена за Европску годину борбе против сиромаштва и социјалне искључености?

Рампа само „за украс”

– Ситуација се, генерално, побољшала последњих година, откако је успостављен законски оквир, подигнута је и свест људи, а особе са инвалидитетом се више укључују у мењање окружења. Процес придруживања Србије Европској унији такође је велики подстицај, будући да значи поштовање међународних стандарда без којих нема практичне користи од примене закона у пракси. Чему, рецимо, рампа за приступ људима у инвалидским колицима испред Филозофског факултета у Београду, кад је направљена мимо стандарда и зато неупотребљива! – каже Гордана Рајков, народни посланик у Скупштини Србије и председница Центра за самостални живот инвалида Србије, организације која окупља особе за различитим облицима углавном телесног инвалидитета (Центар је, поред осталог, саставио посебан водич за особе са инвалидитетом „Беле тачке Београда”, са ознакама приступачности свим важнијим објектима у граду).

Наша саговорница истиче да су физичка доступност и приступачност информацијама предуслови за укључивање људи у друштвену заједницу.

Нема социјалне инклузије ако не можете да изађете из куће, да дођете до неопходних података, да комуницирате. Од тога зависи и да ли ће неко искористити расположиве друштвене ресурсе, да би избегао сиромаштво. У Београду и неким већим градовима на томе је доста урађено, у другим местима у Србији, нарочито у сеоским подручјима, промене су много спорије.

– Други услов да особе с инвалидитетом имају једнаке могућности као остали јесу службе подршке, односно сервиси социјалне заштите и одговарајућа помагала. Наш центар се већ годинама залаже за постојање сервиса персоналних асистената као системско решење подршке грађанима са инвалидитетом, и верујем да ће то бити укључено у нови Закон о социјалној заштити, који је пред усвајањем – додаје Гордана Рајков.

Према њеним речима, основна улога организација инвалида је да прате доношење и примену закона, да лобирају да се програми заштите и подршке које спроводи држава обаве на најбољи начин, да обавештавају своје чланство и јавност, предлажу, подстичу... а никако да раде оно што је посао државе. Рецимо, да уклањају физичке препреке за кретање особа са инвалидитетом.

Неприступачни и домови здравља

Милена Стојановић из Крагујевца, лекарка у пензији оболела од дистрофије, покушала је да поброји основне проблеме са којима се особе са инвалидитетом срећу у њеном граду.

– Један од важнијих је приступ примарним јединицама здравствене заштите: само два дома здравља у Крагујевцу имају рампе за улазак особа са инвалидитетом, и то у приземље, али немају лифт или покретну раван за пењање на више спратове. Приступ државним апотекама такође је отежан. У инвалидским колицима не можемо ући у зграду Поште, Телекома, Општинског суда, у већину банака... Осим на раскрсницама у строгом центру града, прелази углавном нису прилагођени кретању инвалида, за њихов превоз Крагујевац има само једно возило, а јавни градски саобраћај им је неприступачан. Семафори за слепе и слабовиде не функционишу редовно ни на најважнијим раскрсницама – наводи наша саговорница.

Посебно забрињава то што мали број деце са телесним инвалидитетом у Крагујевцу заврши и основну школу (ситуација, нажалост, није много боља ни у другим градовима у Србији), а веома су ретки они који наставе школовање, чак и одлични ђаци. На то утичу удаљеност и (не)приступачност школе, (не)спремност учитеља и наставника да прихвате рад са њима, (не)прихватање од друге деце…

– Ако и стекну неки ниво образовања и желе да се запосле, наилазе на готово непремостиву препреку. Зато већина особа са инвалидитетом живи од социјалне помоћи, у сиромаштву или на његовој ивици – закључује докторка Стојановић.

И у Лесковцу је слично. Велики број станова, јавних објеката, саобраћајница... неприступачни су особама са инвалидитетом, лифтови у Дому здравља су преуски за колица, а паркирана возила на спуштеним ивичњацима онемогућују инвалиде да користе те пролазе...

– Међу неприступачнима су зграда Јабланичког округа, Фонд за здравствено осигурање, Тржиште рада, Окружни суд, школе, Технолошки факултет, Народно позориште, Музеј, Главна пошта, све куће јавног информисања, сви хотели, паркиралишта, трговине… Сами смо спустили ивичњаке у главној улици, изградили рампу у МУП-у и Општинском суду и обезбедили паркинг места. Градске власти су поставиле стазу за слепе у центру и увериле нас да ће приликом реконструкције улица наставити са спуштањем ивичњака, на згради Скупштине направиле су рампу (то је учинио и ПИО о сопственом трошку, а обећали Пошта и Електродистрибуција)… Да се ситуација ипак поправља показује и то што су нас консултовали приликом изградње услужног центра и аутобуске станице, који су приступачни за инвалиде – каже Гордана Стојановић, пензионисани економски техничар из Лесковца.

Могу у позориште, али без тоалета

Никола Николаш из Сомбора (56), талентовани спортиста који је као најмлађи члан југословенске рвачке репрезентације, након повреде кичме у припремама за олимпијаду остао квадриплегичар, каже за „Магазин” да се у његовом граду све више труде да помогну особама са инвалидитетом, али...

– Имам замерку на објекте који се граде без рампе, или је направе мимо стандарда па је неупотребљива. Сомборске школе и даље нису приступачне за инвалиде, као ни железничка и аутобуска станица, амбуланте у градској болници, пошта, суд, банке... У општинску управу не можемо сами ићи по личну карту или друга документа јер је инвалидима доступно само приземље. Паркинг места су обележена на неодговарајући начин и на неодговарајућим местима, произвољно, уместо по стандарду и намени! У строгом центру су обаране банкине, нажалост опет не поштујући стандарде, градски базени и купалишта апсолутно нису прилагођени. Позориште нам је приступачно, али не и тамошњи тоалет. Након реконструкције главне улице локали су, упркос обећањима, постали још незгоднији за улазак инвалидским колицима – наводи Николаш, иначе председник Међуопштинског удружења параплегичара Бачке, Центра за самосталан живот особа са инвалидитетом подружнице Сомбор, спортске комисије Савеза параплегичара Србије, потпредседник рвачког клуба „Раднички”…

Димитрије Глигоријевић, електротехничар у пензији, каже да је  подружница Центра за самостални живот инвалида у његовом граду, у оквиру пројекта „Јагодина, приступ за све”, оборила ивичњак у главној улици и изградила рампе на главном улазу поште и на улазу у основну школу „Рада Миљковић”, да би касније локална управа при реконструкцији тротоара и улица прихватила ову иницијативу. Сада Јагодина у скоро свим улицама има оборене ивичњаке, а и по другим мерилима је пример града успешно прилагођеног кретању инвалида.

– У граду има више обележених места за паркирање возила особа са инвалидитетом. Удружење за церебралну и дечју парализу из Јагодине је наставило, а локална управа довршила изградњу рампи, па их сад имају све важније установе: општина, катастар, болница, војни одсек, пошта, основна школа, гимназија, културни центар, црква, спортска хала – набраја Глигоријевић.

Један на 50 запослених

По мишљењу Драгише Дробњака, секретара Савеза слепих Србије, сад је најважније доношење и примена закона који проистичу из међународне Конвенције о правима особа с инвалидитетом (ратификоване у Скупштини Србије прошле године), посебно у области образовања, запошљавања и социјалне заштите. Он наглашава да је образовање основни услов да би слепи могли да нађу своје место у друштву. Нажалост, многи од њих једва да заврше основну школу. Недостају им одговарајући уџбеници на Брајевом писму или аудио касетама, стручна помоћ и помагала у учионицама. Наставно особље у школама није на прави начин припремљено да ради са њима.

– Можемо рећи да ту постоји очигледна дискриминација, иако је Србија још 2006. усвојила закон којим се она спречава. Постоје и законске основе за масовније „инклузивно” образовање особа са инвалидитетом, али нема довољно новца којим би се оно финансирало, јер га држава није сврстала у приоритете. Наш савез је предложио да, по угледу на друге земље из суседства (Хрватску, БиХ, Црну Гору…), издавачку делатност за слепе преузме за то основана државна установа, како би се повећао фонд књига и стручне литературе. Министарство културе, додуше, потпомаже библиотеку и издаваштво које је сада при нашем савезу, али не успевамо да обухватимо ни делић онога што се сматра просеком литературе прилагођене слепима у свету, а то је два до пет одсто дела објављених на „обичном” писму – наводи Дробњак.

Помоћ државе је потребна и у спровођењу Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању, такође донетом прошле године. Питање је, међутим, како ће се, кад у мају 2010. ступи на снагу, применити одредба тог закона о квотама (послодавац је обавезан да на сваких 50 радника у фирми запосли и једну особу са инвалидитетом) кад сама држава то не може да уради јер је на снази забрана отварања нових радних места у њеним службама.

Више од саосећања

Мрежа организација особа са различитим типовима инвалидитетаиздала јекрајем 2009. саопштење у којем указује на изузетно лош материјални положај инвалида у Србији, и дискриминацију која је највећа у образовању. Поводом обележавања 3. децембра, Међународног дана особа са инвалидитетом (тог дана је 1982. године Генерална скупштина УН усвојила Светски акциони програм за особе са инвалидитетом, којих је око 10 одсто међу становништвом), огласио се и председник Србије Борис Тадић.

– Саосећање са особама са инвалидитетом једно је од најпоузданијих мерила степена развоја и цивилизованости једног друштва… Али та способност уживљавања у проблеме других није само индивидуална врлина, већ принцип на коме морају почивати и све државне институције – рекао је Тадић.

И сам је, међутим, признао да се такав систем вредности не може успоставити преко ноћи, пре свега„због брутално тешких чињеница, као што је финансијски проблем са којим се Србија суочава”.

Александра Мијалковић

------------------------------------------------------

Сиромаштво и дискриминација

Прецизних података о броју особа са инвалидитетом у Србији нема. Процењује се да их је око 800.000, од којих 70 одсто живи у сиромаштву, више од половине опстаје само захваљујући различитим видовима социјалне помоћи, а запослених је свега 13 одсто, изјавио је министар за рад и социјалну политику Расим Љајић. Тек свака друга особа са неким обликом инвалидитета учествује у друштвеном животу заједнице, што не чуди с обзиром на то да се припадници ове „највеће мањине у Србији” свакодневно сусрећу са отвореном или прикривеном дискриминацијом, рекао је новинарима Мехо Омеровић, председник Одбора за рад, борачка и социјална питања Народне скупштине.

------------------------------------------------

Студенти са хендикепом

И за само друштво и за особе са инвалидитетом било би исплативије да им се омогући да се образују и тиме оспособе да се самостално издржавају, уместо да живе од социјалне помоћи, сматра Љупка Михајловска, координаторка универзитетског Центра за студенте са хендикепом, којих је око 300 у Београду. Према њеним речима, „проблем је у предрасудама друштва и у физичкој, архитектонској и другим облицима неприступачности: поред осталог, ни за један факултет ни високу школу у главном граду не може се рећи да су у потпуности доступни студентима са хендикепом. На Правном факултету је ситуација најбоља (и у погледу литературе за слепе, и по питању кретања у инвалидским колицима), док од 11 студентских домова у Београду само онај на Вождовцу („Мика Митровић”) смешта искључиво особе са инвалидитетом”.

--------------------------------------------------

Канцеларија тумача знаковног језика

У Савезу глувих и наглувих Београда крајем 2009. отворена је Канцеларија тумача знаковног језика, чијих ће пет запослених (од укупно 40 тумача, колико има у Србији) пружати бесплатну помоћ грађанима оштећеног слуха приликом обраћања органима правосуђа, МУП-у, општинским органима, банкама и институцијама здравствене заштите. Канцеларија је основана у оквиру шестомесечног пилот-пројекта који финансира Министарство за рад и социјалну политику. У Београду, према проценама, живи око 7.000 глувих и наглувих.

------------------------------------------------

Помоћ из буџета и од лутрије

У Србији, према званичним подацима, делује око 500 удружења, савеза и других организација које окупљају особе с инвалидитетом и помажу им да се укључе у свакодневни живот. За све њих је, на основу Закона о играма на срећу, прошле године обезбеђено у просеку 20 до 22 милиона динара месечно, и још око 60 милиона динара им је издвојено из буџета преко разних конкурса.

------------------------------------------------

Возила ГСБ без звучних обавештења

„Није увек проблем у новцу. На пример, зашто у возилима јавног градског саобраћаја у Београду не постоји звучни систем обавештавања путника о називу сваке станице на којој се возило зауставља? Ово није скупо, већ одавно се примењује широм света, а користило би не само инвалидима, већ и осталим путницима, посебно туристима”, примећује Драгиша Дробњак.

-----------------------------------------------

Прописи и казне

Конвенција о правима особа са инвалидитетом, правно обавезујући документ у Србији, поред осталог предвиђа да држава мора предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеди приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, као и другим погодностима и услугама које су на располагању јавности у урбаним и у руралним срединама. Те мере укључују уклањање препрека за приступ на путевима, у превозним средствима, у школама, стамбеним, здравственим и јавним зградама и радним местима, као и доступност информација, комуникација и других услуга, укључујући и електронске услуге и хитне службе.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом из 2006. изричито забрањује ускраћивање приступа инвалида јавним објектима и површинама, одбијање пружања услуга или пружање исте услуге под неповољнијим условима инвалидима, као и дискриминацију по основу инвалидности у јавном превозу.

Закон о уређењу простора и изградњи из 2009. прописује обавезу пројектовања и градње, у складу са стандардима приступачности, објеката јавне и пословне намене и стамбених и пословно-стамбених зграда са 10 и више станова тако да се особама са инвалидитетом, деци и старим особама осигура несметан приступ, кретање, боравак и рад у њима. За инвеститора (одговорног појединца) који то не поштује предвиђена је казна од 10.000 до 50.000 динара.