Izreka da su „sve gljive jestive – ali neke samo jednom”, dobro je upozorenje zašto treba biti oprezan prilikom berbe „šumskog mesa”. Nemojte se zavaravati činjenicom da je od nekoliko hiljada vrsta samo nekoliko desetina otrovno. Dobro upoznajte pečurke koje želite da berete (mada su, istini za volju, i oni koji su se otrovali gljivama, tvrdili da ih dobro poznaju).

– Ovogodišnja pomama za gljivama je posledica izuzetno rodnog leta. Česte kiše pogodovale su pojavi brojnih vrsta gljiva, a među njima, svakako, i otrovnih poput zelene pupavke (Amanita phalloides), koja je najodgovornija za trovanje sa smrtnim ishodom. Na plodno gljivarsko tle ustremila se ljudska površnost, nepromišljenost i alavost – ističe Ibrahim Hadžić, gljivar, jedan od aktivnih članova Mikološkog društva Srbije, pisac nekoliko vodiča za sakupljanje samoniklih gljiva.

U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud

– Saznanje da je veliki broj građana otrovan gljivama treba shvatiti kao opomenu i optužbu na račun svih nas koji u poslednje dve decenije u Srbiji popularišemo branje šumskih gljiva i upozoravamo, ali stvar ide mimo naše kontrole. Pitam se čemu brojne izložbe i predavanja Mikološkog društva Srbije, Asocijacije gljivara Beograda, kao i raznih gljivarskih društava širom Srbije. Sve to je bilo usmereno na ukazivanje na razlike između jestivih i otrovnih vrsta gljiva! – kaže Hadžić.

Naš sagovornik smatra da bi, s obzirom na to da se najveći broj letošnjih trovanja dogodio u valjevskom kraju, trebalo da stane u odbranu i istakne ozbiljan rad Gljivarskog društva Valjeva, koje je poslednjih petnaestak godina mnogo činilo na obrazovanju lokalnog stanovništva.

– Nažalost, to kao da je bilo kontraproduktivno: što više izložbi, predavanja, štampanih publikacija, davanja upozorenja, to, čini se, više i lakše posežemo za otrovnim vrstama gljiva – ističe Ibrahim Hadžić.

Na pitanje šta dalje činiti, on ima samo jedan odgovor: biti oprezan kada su samonikle gljive u pitanju, jer se razlike između jestivih i otrovnih kriju u detaljima. A saznanje o tim detaljima ne stiče se na površan način i preko noći. To je vrlo složen proces učenja. Neophodno je uz pomoć stručne literature izučiti osobene znake svake vrste koju želimo da beremo, pa tek onda krenuti u berbu.

Dani gljiva

Već je počela jesenja sezona branja gljiva, koja je, zahvaljujući čestoj kiši koja rominja i obilnoj rosi, još izdašnija od letnje. Puniće se korpe sunčanicama, grmačama, medenjačama, bukovačama, maslenkama, vrganjima, rujnicama... A da se među njima ne bi „provukla” i neka nejestiva, odnosno otrovna, dobro poslušajte savete stručnjaka.

Uzrok trovanja pečurkama je najčešće zamena jestivih sa otrovnim vrstama, mada do trovanja s povraćanjem i prolivom može doći i ako se jedu inače jestive, ali nepravilno čuvane ili naknadno pokvarene pečurke.

Ukoliko ste upozorenje shvatili ozbiljno, a ne biste da se odreknete šumskih plodova koji se po svojoj hranjivoj vrednosti nalaze između povrća i mesa, jedan od načina da se dodatno upoznate sa gljivama uz pratnju stručnog vodiča jeste da posetite ovogodišnje „Dane gljiva”, koji će se, u organizaciji Gljivarskog društva Valjeva, održati na Divčibarama od trećeg do četvrtog oktobra.

S. Berić

------------------------------------------------

Bela i zelena pupavka su krivci za devedeset odsto trovanja koja imaju smrtni ishod. Zato rod Amanita (pupavke) sa nekoliko desetina vrsta, treba dobro upoznati, posebno njegovog najpodmuklijeg predstavnika zelenu pupavku (Amanita phalloides). Amanite ne podležu nijednom narodnom pravilu za identifikaciju otrovnih gljiva: ne menjaju boju na preseku niti prilikom kuvanja sa srebrom ili belim lukom, jedu ih puževi i razne bubice, a ukusom ili mirisom ne odaju svoju prirodu. Ovo ne znači da su sve amanite otrovne jer su među njima i neke vrlo ukusne vrste, na primer jajčara Amanita caesarea, (koja je jestiva čak i sirova) i biserka Amanita rubescens. A zamene otrovnih s jestivim gljivama su ipak posledica neznanja i površnosti.