Заводљиве отровнице

Изрека да су „све гљиве јестиве – али неке само једном”, добро је упозорење зашто треба бити опрезан приликом бербе „шумског меса”. Немојте се заваравати чињеницом да је од неколико хиљада врста само неколико десетина отровно. Добро упознајте печурке које желите да берете (мада су, истини за вољу, и они који су се отровали гљивама, тврдили да их добро познају).

– Овогодишња помама за гљивама је последица изузетно родног лета. Честе кише погодовале су појави бројних врста гљива, а међу њима, свакако, и отровних попут зелене пупавке (Amanita phalloides), која је најодговорнија за тровање са смртним исходом. На плодно гљиварско тле устремила се људска површност, непромишљеност и алавост – истиче Ибрахим Хаџић, гљивар, један од активних чланова Миколошког друштва Србије, писац неколико водича за сакупљање самониклих гљива.

У срећу се узда луд, а паметан у свој труд

– Сазнање да је велики број грађана отрован гљивама треба схватити као опомену и оптужбу на рачун свих нас који у последње две деценије у Србији популаришемо брање шумских гљива и упозоравамо, али ствар иде мимо наше контроле. Питам се чему бројне изложбе и предавања Миколошког друштва Србије, Асоцијације гљивара Београда, као и разних гљиварских друштава широм Србије. Све то је било усмерено на указивање на разлике између јестивих и отровних врста гљива! – каже Хаџић.

(/slika2)Наш саговорник сматра да би, с обзиром на то да се највећи број летошњих тровања догодио у ваљевском крају, требало да стане у одбрану и истакне озбиљан рад Гљиварског друштва Ваљева, које је последњих петнаестак година много чинило на образовању локалног становништва.

– Нажалост, то као да је било контрапродуктивно: што више изложби, предавања, штампаних публикација, давања упозорења, то, чини се, више и лакше посежемо за отровним врстама гљива – истиче Ибрахим Хаџић.

На питање шта даље чинити, он има само један одговор: бити опрезан када су самоникле гљиве у питању, јер се разлике између јестивих и отровних крију у детаљима. А сазнање о тим детаљима не стиче се на површан начин и преко ноћи. То је врло сложен процес учења. Неопходно је уз помоћ стручне литературе изучити особене знаке сваке врсте коју желимо да беремо, па тек онда кренути у бербу.

Дани гљива

(/slika3)Већ је почела јесења сезона брања гљива, која је, захваљујући честој киши која ромиња и обилној роси, још издашнија од летње. Пуниће се корпе сунчаницама, грмачама, медењачама, буковачама, масленкама, вргањима, рујницама... А да се међу њима не би „провукла” и нека нејестива, односно отровна, добро послушајте савете стручњака.

Узрок тровања печуркама је најчешће замена јестивих са отровним врстама, мада до тровања с повраћањем и проливом може доћи и ако се једу иначе јестиве, али неправилно чуване или накнадно покварене печурке.

Уколико сте упозорење схватили озбиљно, а не бисте да се одрекнете шумских плодова који се по својој храњивој вредности налазе између поврћа и меса, један од начина да се додатно упознате са гљивама уз пратњу стручног водича јесте да посетите овогодишње „Дане гљива”, који ће се, у организацији Гљиварског друштва Ваљева, одржати на Дивчибарама од трећег до четвртог октобра.

С. Берић

------------------------------------------------

Бела и зелена пупавка су кривци за деведесет одсто тровања која имају смртни исход. Зато род Amanita (пупавке) са неколико десетина врста, треба добро упознати, посебно његовог најподмуклијег представника зелену пупавку (Amanita phalloides). Аманите не подлежу ниједном народном правилу за идентификацију отровних гљива: не мењају боју на пресеку нити приликом кувања са сребром или белим луком, једу их пужеви и разне бубице, а укусом или мирисом не одају своју природу. Ово не значи да су све аманите отровне јер су међу њима и неке врло укусне врсте, на пример јајчара Amanita caesarea, (која је јестива чак и сирова) и бисерка Amanita rubescens. А замене отровних с јестивим гљивама су ипак последица незнања и површности.