Преживели смо свашта. Више се не хвалимо, више се ни не брецамо на друге. Проживели али не и уживали у том животу који нам се потрефио, који можда нисмо желели да имамо. Нисмо сами бирали да бежимо, да се склањамо и да се предајемо. На неке ствари нисмо били спремни, нисмо били у стању да ударамо на друге, нисмо били у стању ни да се поносимо нечим што није постојало. У стању смо били да оставимо све, закорачимо негде другде, на туђе тло. Тамо смо сада са свим оним ликовима којим смо завидели, који су имали слободу, уживали у уређености, а сад смо тамо и живимо то, и опет се питамо да ли уживамо?

Кад смо кренули нисмо се питали шта је тамо, мислили смо да је само боље него овде где смо били. Тамо је другачије. После неколико година проведених у туђини схватили смо да је све другачије али опет исто. Једино што је другачије је то да се не чека у реду за хлеб, има и оних који се хране по народним кухињама. Има их али их не познајемо као што они нас распознају. Плашили смо се несигурности, осећали смо мржњу на улицама, избегавали смо се, све то и дан данас осећамо. Избегавамо се, бежимо једни од других.

Млади смо и још увек слушамо старије, завидимо им, имали су пре свега живот и осећали су га. Данас је другачије, можда смо ту где смо али времена да размишљамо о животу немамо. Не питамо се више, ни глас нам није толико јак, више се ни не чује. Побегли смо са места где смо слушали најлепшу музику, осећали ту младост спокоја али и страха од тога шта ће се сутра десити. Кад смо дошли овде помислили смо - где је та музика? Страх нас је надвладао.

Имамо времена да се сетимо бар на кратко наших уличних хероја, оних бунтовника, несрећника који су завршили падом на сопственим борбама за промене. Пратили смо их, следили их, данас више немамо кога да следимо. Не надамо се ничему, не волимо више ништа, сумњамо и стрепимо. Не одазивамо се више на имена, не гледамо се више у очи, неми смо једни за друге. Корачамо, а журимо, хитримо према нечему што не постоји, избегавамо оне кратке тренутке среће. Тренутак среће дође само једном и обузме нас, живимо у њему. После њега се поново препуштамо игри у којој се губимо. Настављамо само даље.

Године пролазе, сетимо се понекад нашег града, наше младости, свих оних ствари које или су нас убиле или су нас само ојачале. Сећамо се свега, ружних ствари, оних најлепших које смо проживели, свих оних вести које смо слушали, свих злурадих коментара, свих оних који су одлазили негде и нису се враћали. Данас их се сетимо и питамо се шта се то тад дешавало? Шта се то десило, кад смо данас негде где не распознајемо себе, где су туђи језици, туђа мука, туђи проблеми, размишљамо о томе али нас тргне нешто и схватимо да смо ту да преживимо. Да нахранимо себе, своје, да кад легнемо мирно спавамо. Али не устајемо радо.

Кажу да припадамо тамо где се осећамо најлепше, пре бих рекао припадамо тамо где нас најбоље разумеју. Тамо где су људи који те познају и који знају како ћеш и кад одреаговати, тамо где су слични теби, напаћени али твоји.

Дошли смо са неколико кофера који су нас одавали, више нисмо имали да понесемо.

Мислили смо - вратићемо се. Вратили смо једног у ковчегу, остали чекају ред.