Живим у Белгији - малој успешној лепо уређеној земљи. Земљи која поштује све нас који живимо и радимо али која на првом месту поштује своју историју и традицију. И то је тема о којој би хтео да напишем пар речи. Данас када ово пишем је је 11. новембар - дан када је пре 91 годину завршен Први Светски рат или Велики рат како га овде зову. Велики је празник и сви се са пијететом сећају жртава и њихових заслуга за будућа покољења.

Сваког 11. новембра ја са породицом одлазим да упалим свећу свим ратним друговима мојих дедова, Павла Крстића редова Моравске и Богосава Рачића поднаредника Дринске дивизије. И док се спремам да заједно са сином још једном погледам предиван филм „Где цвета лимун жут“ размишљам шта се то десило са Србима и Србијом да се одричемо себе и своје историје?

Рат у коме је Србија изгубила 25% становништва (много више него Белгија), рат у коме је Србија дала немерљиви допринос савезничкој победи полако пада у заборав. И ако смо за време Титове диктатуре морали да сакривамо своја осећања да се стидимо што смо једини народ у бившој Југославији били на страни победника, што смо на сахранама горе поменутих дедова морали да подмићујемо музику да би смели да свирају Марш на Дрину и Тамо далеко (верујте ми лично искуство), шта се то дешава сада?

Зашто нам деца не знају ко су Живојин Мишић, Радомир Путник, Степа Степановић, Павле Штурм. Зашто уместо матурских екскурзија по европским метрополама не оду на Зејтинлик, Крф, у Солун, Кајмакчалан, Цер, Дрину, Колубару (европске метрополе ће упознати сами).

Ко убија сваки покушај да се развија љубав и поштовање према својој отаџбини и њеној традицији историји и вери. Ми као народ полако али сигурно изумиремо а бела куга није једини разлог. Да ли је касно да нешто сви заједно променимо?