Сањам. Улазим у свој мали стан у Минхену и све је на погрешном месту. Кревет, сто, столица. Чак је и поподневна светлост другачија, некако прозрачнија. Ваздух је топао, летњи. Напољу бука. Чује се ударац кошаркашке лопте о асфалт. Тада схватам, ја сам у свом стану у блоковима. Ударам дланом о длан, не би ли се сви предмети вратили на своје минхенско место, али узалуд. Све остаје исто, носталгија очигледно још једном побеђује. Ако нигде другде онда у сновима.

Ударац кошаркашке лопте о асфалт је један од мојих најомиљенијих звукова -схватам одједном. Он дефинише моје детињство, баш као и савски кеј, дедине чоколадне домине, Јецин сок од зове, бурек код Јове на летњем распусту и Мајкина сарма на зимском.

У гимназији Јовиног бурека нема. Прећутно се зна да Јове више нема. Гимназија, земунски парк, велике љубави, још већа другарства и разни животни пориви.

Факултет, кафа у Платоу, нас четири, звук „троле“, велике амбиције и циљеви.

Последња разгледница деди била је она из Венеције у марту, када сам први пут отишла код В. и кришом отишла да видим свог бившег дечка у Барселони. У јуну деде висе нема. Факултет је завршен. Ја сам у авиону за Минхен. Године у дијаспори се нижу, ја растем и уграђујем се у своје снове. Они се остварују.

Убрзо сам уморна. Па клонем. Сама сам. Па устанем. Ја у Лондону. Нисам више сама. Не знам како да транспортујем кутије, навикавам се на нова лица и нове светске бирократије. Не зовем Мајку, не зовем је јер зна она да сам добро, виделе смо се у јануару и мама јој увек каже да сам добро и да је поздрављам. Ја на Голден Гејту. Мајке више нема. Разгледнице за „Пупинову“, немају више коме да оду.

Свет је моје уточиште за све оно што сам у Београду хтела, али нисам могла да будем. Београд је моја кућа, јер ја од Београда никада не могу да одем.

Ја имам обичај да кажем овде у дијапори како су Београђани када су cool, заправо „нај-cool“ људи на свету. Укорио ме М. из ЛА-а, рођени Дорћолац и звезда „Колибрија“: „Ти бре жалиш за Београдом каквог више нема…ееее”. М. ми је дао грисине из маркета „ Гога“ у ЛА-у и то ћу му увек памтити. Али то што он каже није сасвим тачно.

Нема такве „катарзе“ са лондонском кафом, као са београдском. Нема тих суза за које ти у Београду треба да чекаш сатима и данима на утеху, нема тог смеха који одзвања као у Београду. Овде смо сви одрасли људи. Људи који су углавном одрасли негде другде, негде далеко. Лондон је држава имиграната, он прихвата све у себе и поштује лепоту различитости. То је заправо јако тешко. Привид је да многи то знају и умеју.

Немци само поштују лепоту сличности, након другог светског рата. Они су за своје грехе платили тако тешком ценом, да су им сада сви исти, и црни и бели и жути, и они што певају и они што фалширају, и они што трче и они што не ходају. Важно је да се каже да су сви исти. Дискусије са послератном немачком омладином су фантастичне. Опрез на опрезу. Само да се неко не дискриминише, молим лепо. Питам се често, шта ли ће се десити са нашом омладином. Различити су путеви разрешења терета националног наследства.

Лондон је један од оних градова у коме постоји све. Река као Сава, само се зове Темза, дрво трешње у мојој башти и 3 мачке у дворишту. Једноставан живот, као у неком крају у Београду. Ипак, за Лондон кажу да ко је њега сит, сит је уствари живота самог, јер Лондон је све што живот може да ти понуди.