У Јапану баш нисмо имали среће са бициклима. Цукуба је плански грађено место и доскора је био рај за бициклисте. Иако су градски званичници поносни што је Цукуба ''еко-град'', немоторизованим двоточкашима је све теже да нађу место за остављање својих бицикала.

Поред станице и продавница су постављени специјални држачи за бицикле који су бесплатни прва два сата, а после се плаћају око евро и по на дан. Ако оставите бицикл на непрописаном месту, врло брзо ће бити одвучен и за откуп ћете морати да платите око десет евра.

Средњошколцима су бицикли најчешће превозно средство. Они могу у школу да возе бицикле само ако су по свим школским прописима и ако су регистровани и у полицији и у школи. Сваки бицикл који се вози у школу мора имати на блатобрану налепницу школе на којој је означено које школске године је ђак уписао први разред и који је школски регистарски број. Бицикли су исто толико популарни међу запосоленим, домаћицама и старијим житељима. Има на десетине хиљада бицикала у нашем граду.

Кад смо се доселили у Цукубу, пре двадесет година, ланац за закључавање није био потребан. Крађе су биле толико ретке да су многи остављали незакључане бицикле и кесе са купљеном робом у корпама. Временом се таква идилична слика променила.

Неки кажу да је томе крива све лошија економија, а други опет тврде да је све већи прилив странаца и неодговоран однос размажене и распуштене омладине допринео учесталим крађама или злоупотреби. Најчешћи случајеви су да неко искористи туђи бицикл да би стигао до жељеног места и да га једноставно остави где год стигне после употребе. Полиција обично пронађе украдене бицикле и врати их власницима после извесног времена. Бицикли који су нама украдени, никада нису били пронађени.

Мојој породици су до сада украдена три бицикла, а још три су прошла кроз несвакидашње тортуре.

Кад је моја ћерка Уна кренула у завршни разред средње школе имала је доста муке са бициклом. Неки је перверзњак испражњавао своју потенцијалнo будућу децу на сиц њеног бицикла. Прво смо помислили да је то дело неког поремећеног манијака који је тражио бицикле средњошколки, а таквих, старијих типова, којима су девојке од 15-18 година у школским униформама центар сексуалних фантазија, има доста.

Склањали смо бицикл на различита места, даље од уобичајеног места испред наше зграде где стоје сви бицикли станара. Међутим, исте гадости су наставиле да се дешавају где год да смо померили бицикл. Са материјалним доказом и комшиницом, Јапанком, која је била сведок, отишла сам у полицију. Било је сасвим јасно да то није било дело неког случајног изопаченика, већ неког ко циља баш на Уну.

У полицији ме је чекало неколико изненађења која су протумачена од стране моје комшинице као културна разлика Запада и Јапана.

Полицајац који ме је примио се одмах повукао и рекао да не може да ради на нашем случају јер је деликатна ситуација за мушкарца и довео је колегиницу.

Моја комшиница и ја смо објасниле целу ситуацију и ја сам јасно изнела бригу, а полицајка ми је са безизражајним лицем само рекла: ''Ваша ћерка мора да је јако лепа кад јој се дешавају такве непријатности''. Њен, између осталог, непрофесионалан коментар ме је оставио немом. Она је по изразу мога лица схватила да је забраздила и брзо је почела да полуизвињавајући се објашњава како је скоро немогуће пронаћи починиоца таквих одвратности. На моје инсистирање је обећала да ће патрола чешће долазити у наш крај у обилазак.Уна је до краја средње школе доносила бицикл на пети спрат - акробатски подухват кад се узме у обзир величина лифта.

Полицајце никад нисам видела у близини наше зграде, а до данас ми је остао утисак да се та полицајка осећала веома непријатно. Да ли јој је било непријатно због, у најмању руку, непрофeсионалног коментара или зато што смо ми, странци, искусили ружну страну Јапана па се застидела....још ми није јасно.

Срећом, Уна није више имала такве непријатности, али је сваки повратак кући после смркавања био увек брижљиво планиран.

Дејан је, кад је мало изџикљао, добио за дванаести рођендан ''mountain bike''. Волео је свој црвени бицикл и користио га је често. У то време је био жртва малтретирања деце у школи, а своју нетрпељивост су Дејанови непријатељи искалили на бициклу. Тај несрећни бицикл је прошао кроз разна малтретирања - покидани делови, разбијена лампа, исечени сиц и гуме. Иако смо пријавили и полицији и школи шта се све збивало са бициклом и иако смо заправо знали ко је све то урадио, нисмо имали доказа, а уперити прст у малолетнике би овде била много опасна работа.
У време тих превирања Дејан се пребацио у нову школу и добио нови, сиви, прави школски бицикл, а његов рођендански поклон, на крају потпуно очерупан отишао је у отпад.

Нешто више од годину дана од како је добио тај сиви бицикл, Дејан је сам, својом непажњом налетео на ивичњак и потпуно искривио предњи точак. Пошто су оправке овде много скупе, добио је почетком јуна нов, црни бицикл. Тај црни бицикл је Дејан возио свега три недеље. Почетком јула је Дејан отишао у Србију, а бицикл је оставио прописно паркиран поред наше зграде, где стоји на десетине комшијских двоточкаша.

Почетком августа, док је Дејан још увек био у Новом Саду, десила се још једна гадост, надамо се и последња. Полицајци су пронашли Дејанов бицикл, спаљен у парку у близини зграде где живимо. Починиоци су одвукли бицикл, уништили налепницу школе, мислећи да ће тако заварати ко је власник и запалили га. Комшије су виделе ватру и назвале полицију, а ова је на раму бицикла пронашла утиснут регистарски број који их је довео до нас.

Вероватно се нису ни изненадили кад су идентификовали власника бицикла – били смо на жалост „стари знанци“ кад су бицикли били у питању.

Дејан је опет добио нов бицикл, али га сад сваки дан, као и његова старија сестра доноси на пети спрат и оставља пред вратима стана, закључан дебелим ланцима за металну ограду заједничке терасе.

Немамо баш ништа од тога што претпостављамо ко су били починиоци овог вандализма. Нек' ово буде најгора ствар која ће се десити Дејану. Он сигурно мирније спава од оних који иду и пале туђе бицикле. Пиромани мора да тешко излазе на крај са својим животним фрустрацијама. Ваљда ће и они сазрети и схватити да је уносније да се окрену себи и решавању својих проблема.

Ја могу само да кажем хвала Кинезима што производе добре бицикле по врло прихватљивим ценама.У противном би нам нелагодности са бициклима у Јапану много теже пале.