Вријеме је да и ово кажемо. Вријеме је да и о овом размислимо. И иако многима од нас ова тема можда није пријатна или претјерано битна, вријеме ја да се упитамо: ко смо?

У кафани у Торонту, прошле суботе, у за ово вријеме године необично лијепом дану, сједимо Ненад и ја. Причамо и смијемо се, а он сваки час одговара на мобилни. Поред нас двоје старијих људи, са камерама око врата, очигледно туристи (Американци?), гледају нас и слушају. Онда господин са камером упита Ненада одакле је, којим језиком говори? А Ненад, као из топа, без размишљања рече да је из Југославије и да говори српскохрватски. А, рече господин из Америке, тамо је био рат, зар не? Јесте, био је рат. Али, та земља више не постоји, зар не? Не, не постоји.

Ево, скоро ће двадесет година од како је Југославија почела да се распада, и на наше очи постаје прво заједница рогова у врећи умјесто заједнице братских народа, па да пуца по шавовима, и на крају да се пуца по градовима и селима. Одавно су већ бивши братски народи само комшије које једва да се подносе и, упркос руковањима насмијаних преседника, као да само чекају да зафрљаче камен преко међе једни на друге. Било како било, данас ни у једној од држава које су некада формирале бившу Југославију не можете да чујете тај жал за братском заједницом небратских народа – осим у Србији и српској Дијаспори!

Ко жели у то да вјерује, може себи да каже да је дио проблема било инсистирање претходне власти да очува име и правно насљедство бивше Југославије, инсистирајући на очувању имена Југославија у заједници са Црном Гором. Ко жели, може да вјерује и у нонсенс о томе како смо ми Срби шири од осталих, и да нас није брига што нас сви мрзе, јер ми све волимо. Постоји и теорија да смо ми (на нашу неописиву несрећу, касније ће се испоставити) створили Југославију, па се зато од ње тако тешко растајемо.

Како год, једино су Срби још увијек Југословени, из земље која више не постоји, једино српски емигранти још увијек путују у Југославију, сви остали у Хрватску, Босну, Словенију, Македонију... Једино још Срби говоре српскохрватски, језик чије постојање више нико (осим Срба и Википедије) не признаје. Зашто нисмо Срби, зашто не говоримо српски?

Сви људи мојих година са наших простора, који су данас у Канади и којекуда по иностранству, моји другари и ја, рођени смо, наравно, у Југославији. Сви смо ми учили српскохрватски-хрватскосрпски, из сличних уџбеника. Сви смо на улазу у земље у које смо дошли показали цариницима и полицији исте црвене пасоше на којима је сијао златни грб СФРЈ. Од тог тренутка почео је мукотрпни живот емигранта, који је некима од нас бивао мало лакши покушавајући да се што брже уклопимо у нови живот заборављајући одакле смо дошли, а некима да сачувају у себи дио отаџбине и националног идентитета. Ко год је провео бар мало времена ван своје земље, и окусио живот исељеника, не може да осуђује ни једне ни друге. Свако се сналази како зна и умије, и свако носи своју муку како најбоље зна и умије.

Дијаспора је некада била упориште националног осјећања код Срба који су у Титовој Југославији остали без истинског права на национално опредјељење. И док су Срби у Србији и Српским Земљама учили да су сви национализми опасни, а српски најопаснији, и да је религија опијум за народ, српска Дијаспора је чувала Православље , српски језик и обичаје, чак и до те мјере да многи никада нису прихватили језик и обичаје земље у коју су дошли. Прича се да дуго у Герију, Индијана, у дијеловима града гдје живе Срби, ниси могао да купиш у многим продавницама ништа ако ниси говорио српски, јер продавци нису знали енглески. Српска емиграција, политичка и економска, борила се како је најбоље могла да очува свој национални идентитет. Да ли им је то пошло за руком? Нама у госте у Торонто из Чикага дођу црквени хорови и фолклорне групе. Трећа, понекад и четврта генерација Срба у Америци. Па иако само натуцају српски, дивно пјевају псалме и ноге им лете по позорници кад играју коло. Да ли је њиховим родитељима пошло за руком да сачувају српски национални идентитет? ЈЕСТЕ. Је ли то важно? ЈЕСТЕ.

Некоме је Србија била и остала мајка, некоме постала маћеха. Неко се сјећа само добрих времена, неко носи тешке и непријатне успомене. Из коментара на један мој претходни текст објављен у овој рубрици видио сам колико много људи немају и не желе да имају везе са отаџбином, и био сам искрено изненађен количином негативних реакција на један бенигни, носталгични и искрено родољубиви текст. Ма колико се слагали или не слагали са мојим писанијем, хтјели то признати или не, свима нама се, без обзира како се представљали, по нагласку, понашању, и помало по изгледу види да нисмо овдашњи, и ма колико се неки од нас трудили да то постану, то ће тек нашој дјеци и унуцима поћи за руком, хтјели ми то или не.
 

Мени лично је важно да сви знају ко сам и одакле сам. Мени је јако важно да људи око мене, Канађани, Италијани, Индуси, сви који ме окружују и са којима ми се укрсте путеви, примијете понос у мом гласу када кажем „I am Serbian”. Моја земља, мој народ, моја култура, моја историја су у тој реченици. Немам ништа да кријем, ничега да се стидим. Све гадости које су требали о нама да сазнају, сазнали су Канађани, Американци, Енглези, Аустралијанци и остали од Си Ен Ен-а. Ко да им каже да нису били у праву? Сами никада неће признати, и у великој већини случајева тога нису ни свјесни.

У фирмама, школама, болницама, фабрикама у којима радимо нас поштују јер смо стручни, вриједни и поуздани радници, у зградама и насељима у којима живимо јер смо добре комшије и добри домаћини. Самим тим, нико није и не може да буде бољи амбасадор своје земље и свог народа као ми и та кратка реченица „I am Serbian”. Захвалан сам Канади на гостопримству, на указаној прилици да обновимо ратом и невољама разрушене животе, на свему што нам је пружила и са поносом и то кажем кад ме питају. Али мој коријен је био и остаћетамо далеко, далеко од мора...

И мени је то моје свјетло на крају тунела.