Свако јутро се будим испод мреже за комарце, потражим погледом Жику – гекона који вредно лови бубице по плафону и схватим да сам још у Африци. Испрва ми је било тешко да се навикнем на гуштера који јурца по зидовима али они срећом имају строго подељену територију, више од једног нема у просторији, буде ми необично ако га не виђам сваки дан. Још ми је смешно кад се сетим једног Србина који је престрашен убио свог Жику после су му објаснили да је добро имати их у соби.

Сад је у Уганди сушни период али пада киша скоро сваки дан. Глобално загревање захвата и Африку. После еуфорије која је владала овде за време избора новог америчког председника живот се враћа у нормалу. Сваке недеље срећем позната лица у тржном центру. Белци купују искључиво на истим местима углавном скупљим али боље снабдевеним. Неки Срби су овде у просеку од две до двадесет година. Сви се наравно познају међусобно и традиционално окупљају за Божић и Ускрс у грчкој православној цркви. Кад изађем на пијацу или неку од радњица по граду иза мене одјекују узвици продаваца који покушавају да ми скрену пажњу. „Музунгууу! Музунгууу!“ Што је устаљен израз за белца, мислим да је чак погрдан у смислу да значи „одрани“ или тако нешто .

Кампала је страшно необичан град разбацан на преко десетак брда. Свугде присутни конtрасти луксуза на брдима и крајње беде у дивљим насељима изме]у брда. Само језгро је густо сконцентрисано пословним i хотелским објектима али се стамбени део простире све до Викторијиног језера. Овде се живот одвија иза капија. Сваки ресторан, хотел, кућа или битнији објекат има своје ограђено двориште и капију са обезбеђењем. Између високих зидова прашњави путеви излокани кишом, црвена прашина од црвене земље која се увлачи у кућу и мноштво привремено на брзину склепаних објеката од даске и лима поред пута у којима се продаје, живи, спрема ручак. Понекад помислим да је и овде као у Индији крава света животиња: несметано се шеткају и пасу на зеленим површинама недалеко од центра града или просто заноће на врућем асфалту прометног пута стварајући колоне које их обилазе. Нема шетње по граду, тек по који залутали туриста међу мноштвом црнаца у вечитој гужви која траје до дубоко у ноћ. Не могу да се не запитам како је то изгледало у прошлом веку када су први следбеници Ливингстона насељавали Африку....

Недавно смо путовали до Форт Портала неких 300км од Кампале. Леп градић испод Рувензори планина на граници са Конгом познат по плантажама чаја које су некад углавном држали Енглези. Један од њих мајор Trevor Price је још далеке 1920. путујући из Каира стигао у Форт Портал i одлучио да се ту настани одушевљен крајоликом. Постао је један од првих узгаивача чаја, изградио путеве, болницу и докупио 1960. имање Ндали удаљено 24 км од Форт Портала на пропланку између предивних језера са погледом на Рувензори планине. Када је Иди Амин Дада седамдесетих протерао све белце из Уганде, мајору је дозволио да остане у кући али му је конфисковао сво имање укључујући и Ндали.

Садашњи председник Мусавени је 1991.позвао све којима је одузета имовина и тада се мајоров син Mark Price враћа на имање и почиње изградњу Ндали lodga 1994. уз помоћ пријатеља. После његове смрти бригу преузима мајоров унук, рођаци, пријатељи, тако да трећа генерација Прајсових наставља да живи и ради у Уганди. Боравак у Ндали лоџу је јединствен доживљај. После пет минута се осећате као код своје куће. Пијуцкате кафу на тераси с’погледом на језеро, листате породичне албуме власника, погледате неку књигу са полице из приручне библиотеке док вам се кучићи мотају око ногу. Можете ленчарити поред базена, или ужвати у шетњи шумом Кибаре.

Скоро смо обишли и Елгон планину на супротној страни од Рувензорија на самој граници са Кенијом. Негде на педесетом километру од градића Мбале налазе се Сипи водопади. Још једно пријатно место за одмор у подножју самих водопада Sipi river lodge.Иста пријатна кућна атмосфера као у Ндалију. Пријатни домаћини Американци. Бујна вегетација и изузетно насељена планинска област, чиста незагађена природа.

У повратку смо стали да вечерамо у Јињи на самој обали Нила. Стварно је моћан. Од самог извора на месту где се одваја од Викторијиног језера широко се протеже и хвата залет мањим брзацима. Свеже пржена талапија (најсличније нашем шарану), и хладно пиво које носи име реке, пријали су нам после напорног пута.

Возити ноћу угандским путевима је права катастрофа. Дуга светла из супротног правца, претицање, преврнути шлепери и цистерне, све због неприлагођене брзине су овде свакодневна слика. Поред свих тешкоћа има нешто што вас привлачи на овом чудном континенту; мирис Африке - није баш пријатан, путеви - изузетно лоши, људи - срдачни у зависности од ситуације - гневни и опасни, али ....Африка је земља крајности која ће вам се или допасти или не. Нема средине.