Meni

Мој живот у иностранству

Ваша искуства

Бити странац: следећа генерација

Или: како да ваше дете у страној земљи научи, и не заборави српски језик

Како се каже...цвет? (Фотодокументација "Политике")

„Како је молим ваше име?“, пита ме љубазна телефонска службеница на шпанском, док чекам да ми провери неки податак. „Агустин“, одговорим колико могу и ја исто тако љубазно. Моје име јој треба тек толико дуго колико траје овај, надам се, врло кратак позив – да може да ми се обрати по имену како јој правила налажу. А неће бити кратак ако почнем да спелујем моје право име док она проба да га упамти. „Тата, зашто си рекао да се зовеш Агустин?“, пита мој петогодишњи син на српском. „Зато што ова девојка никад није чула име Драгутин“, кажем му.
„Никад није чула ’Драгутин’?“ пита се мој син са потпуном неверицом, са изразом лица као да не може довољно да се начуди овој невероватној вести.
Оно што он још не зна је да смо у сред Шпаније и да у овој земљи моје име – па да кажемо тако – није врло често. А уз то, да његов тата пре свега жели да буде практичан и да обави послове брзо и једноставно. Навикавање целе једне нације на моје име ћу пробати другом приликом, једном кад надам се будем имао више времена.
Дакле, отишли сте у неку нову земљу, снашли сте се више или мање, живот тече својим током. И једнога дана дођу деца на свет, и све промене. Да ли знате шта је у том случају другачије ако сте странац, а ваша супруга није?

Име и оба презимена

Шпанија има један за нас необичан обичај да свако има два презимена. Прво је прво од оца, друго је прво од мајке. Звучи компликовано но сигурно ћете разумети. Оба презимена су неопходна да би се обавио било какав званичан посао, стоје вам у свим документима, а често ће вас тако прозвати у чекаоници или на неком скупу.
У реду, нека и мој син има два презимена. Мени се дешавало да ме при неким упитницима питају: „име и презмена, молим“. Па онда следи: „И друго презиме молим“. „Немам“. „Како немате“, рече ми једном једна проницљива телеоператерка, „сви имају два презимена“. „Да, тако је у Шпанији“, одговорих и некако се споразумесмо.
А име? Нека буде неко које се користи у обе земље. Нека буде интернационално. А нарочито, нека буде оригинално али и познато: да не мора целог живота да га спелује телефоном, као његов тата.

И тако смо лепо, после дужег размишљања, истраживања, разматрања одабрали једно, које нам се свиђа и које поврх свега, испуњава наше критерије. И све је испало сјајно: осим што се код њега у разреду још двојица исто зову... па их сад зову и разликују по презименима. Понекад је једноставан метод бољи од комликованог.

Двојезично образовање: правила

Како научити дете да прича српски, ако живите у окружењу где нити ваша супруга нити практично било ко други говори тај језик? Ово под претпоставком да сте већ одлучили да је добро и пожељно да га научи, и да сте спремни на један непознати изазов који стоји пред вама. И да вам је врло јасно да је свако дете и свака породична ситуација, свет за себе.
Кад смо већ у 21-ом веку и имамо Интернет, прочитао сам све што сам стигао о овој теми. Све што вам је потребно је да следите неколико једноставних правила и то у зависности од ситуације у којој дете одраста. Ово су основне методе које постоје:
• Један Родитељ Један Језик, у случају да је један од родитеља из земље у којој живите. На пример ви са дететом причате искључиво српски, а ваша супруга свој матерњи и језик земље у којој живите.
• Мањински Језик Код Куће: ако оба родитеља причају истим језиком у живе у иностранству. Обоје говорите српски код куће, а напољу језик земље у којој живите.
• Остало: разноразне варијанте ове две претходне, прилагодјене већ конкретној ситуацији.
Тако да ми је било јасно: једини прави начин биће да му ја причам српски, а његова мама шпански.

Двојезично образовање: окружење

И тако смо почели. Почетак је био, малог ли чуда, тежак. Како да причам детету нешто што његова мама не разуме? Како ћемо се споразумевати сво троје? Да ли ћу морати од сад па надаље, да причам увек два пута исто, на оба нам кућна језика? Како са посетама, гостима, на улици, у парку са другом децом? Додајмо уз то и бригу моје таште: „Како ће дете да научи да прича, ако му мама каже да се једна ствар зове овако, а тата нешто сасвим друго? Да ли можда само збуњујете дете? Да ли ће на крају уопште да научи да говори било који од два језика?“

Па бригу пријатеља. „Моја другарица је психолог, и она ми је рекла да никако не треба учити дете два језика одједном. То их води у заостатак у развоју. Треба да научи један језик, и тек кад га добро савлада, онда се почиње са следећим“. Или чак: „Па зар је српски баш тако битан? Колико људи на свету прича српски? Знаш, да га учиш енглески као други језик, то бих већ и разумео, али овако... можда мало оптерећујеш дете без потребе“. Ах, мислите ви, уз овакву помоћ ...

Корак по корак

А шта је мој син о свему томе мислио? У почетку као беба, баш ништа. Гледао је свет око себе са очима великим колико је могао да их отвори. И слушао пажљиво све што је стигао. Па ако је мама рекла да се овај предмет зове „васо“, одлично. А ако тата каже да је то „чаша“, сјајно. Врло брзо смо прешли у фазу, коју пролазе сва деца: учио је о предметима око себе. После испитивања материјала (зубима) и мириса, звука (ударајући о било шта), прешли смо у фазу: „шта је то“. Упирао је прстом у све што је видео и питао: „шта је то“. Почео је на шпанском и мама му је одговарала. Кад је први пут питао мене, ја сам одговорио на српском. Поставио сам и питање и дао одговорио: „Шта је то?“, „Чаша“. Схватио је игру за трен ока. Од тада је почео да се мени обраћа са „шта је то“ а мами – на шпанском. Био је то кључни тренутак развоја: схватио је да се исте ствари могу називати различито. „Како тата каже“ је била следећа фаза. Како је његова мама проводила више времена са њим, она му је објашњавала нове предмете, појмове. Кад бих већ видео да је он схватио концепт, тада бих рекао: „а тата то исто што ти је објаснила мама, зове: ...“. Морао сам да за мање времена које смо он и ја имали на располагању надокнадим пропуштено.
Пробали смо да сви говоримо и српски у неким ситуацијама, његова мама дакле такође, но он се јако љутио: инсистирао је да наставимо истом линијом, истим правилима којом смо и почели: „мама каже ’васо’, тата каже ’чаша’“. Један родитељ, један језик. Како је то давало добре резултате, остали смо при томе. Касније сам видео да управо непоштовање правила води у проблеме у развоју двојезичности.

Шта је то капут, или како увећати фонд речи

У једној чекаоници, негде у Србији, седи мој син са дедом и да му прође време, све запиткује: „Деда, шта је ово, ... шта је оно? Чему служи ово, а чему оно?“. И тако редом. Седе около и друге особе у тој истој чекаоници, и не показују неки посебан интерес за њихов разговор. Док деда није рекао: „... то је неки чивилук, а служи да се обеси капут“. „А шта је то капут?“ пита мој син.
У том моменту се пробудила заинтересованост присутних. „Опростите господине“ питали су његовог деду, „како то да дете лепо прича, али му недостају неке тако свакодневне речи?“, није пропустила да пита једна госпођа. „Да нема неку ману?“, вероватно се још додатно питала у себи?
Одговор на то питање, иако га себи никад нисам поставио, имао сам истог тренутка кад ми је отац испричао тај догађај. Мој син наиме прича српски свакодневно, и прича га солидно иако не као и остала деца његовог узраста која расту у Србији. У нормалним околностима, ми вероватно никад не учимо само од једне особе, учимо и упијамо од целе средине. Ту је свакако највећа разлика, у фонду речи: он говори исти онај језик којим говорим и ја. Како већим делом године уопште не чује друге особе, осим за време ретких посета, он је практично ограничен на језичне могућности једне једине особе.

Веома битни у развоју његових језичних способности, ипак једни због удаљености, други због хроничног и обостраног недостатка времена, нису у могућности да дају свима нам жељени ефекат. Дешавало се да је остајао са баком по цео дан, па кад му се врати мама са посла, једва је састављао речи на шпанском: за невероватно кратко време, обрнуо је свој примарни језик и лакше се изражавао на српском.

Цртаћи и употреба технологије

Увек сам мислио да су цртани филмови мој први савезник. Дете их обожава, а само је потребно да их нађем синхронизоване на српски, и имамо победничку комбинацију: забава и учење језика! Но мој савезник, цртаћ синхронизован на српски, има љуте непријатеље: шпанске цртаће. Њих је много, много више, много раније су на тржишту и увек сви до једног, синхронизовани. Ипак је доста добро радио мој савезник. Прошао сам неколико лета шетајући по Београду и купујући све што сам могао, само ако је имало за мене чаробни натпис „СИНХРОНИЗОВАНО“.
Било је и неочекиваних догађаја: вратим се увече кући, и видим да испред телевизора седи мој син и његова другарица Луциа и забуљено гледају неки цртаћ на српском. Гледам, не разумем, погледом питам супругу шта је ово, а она се само смеши. Одједном Луциа, на шпанском пита „шта значи ’здраво’“ а клинац, не скидајући поглед са екрана преводи: „хола“.
Та иста Луциа научила је и многе песме за децу, све слушајући ЦД у колима од школе до куће, сваког поподнева кад их моја супруга покупи (њена мама их ујутру вози у школу). Често певају заједно, мада Луциа скоро све песме пева на сличан начин: „ммм на на ииии нааа“. Ипак моја супруга ме уверава да је „Ишли смо у Африку да садимо паприку“ прави хит за обоје и да чак и Луциа пева скоро прави текст.
Ту су наравно и приче пре спавања. Колико год се може. Због времена, наравно. Пробам да читам баш како пише јер тако користим речи који нису у мом речнику. Можда се и „капут“ спомиње у некој од њих.

Мали тореадор (Фотодокументација "Политике")


У школи

Какав је свакодневни живот у школи? Како се слаже и какви су односи са осталом децом и са њиховим родитељима? Једноставно речено, све је нормално. Иде у школу и проводи дане као и сва остала деца. Нема, бар за сада, уопште неке разлике. Треба рећи и то да он није изузетак: Шпанија, а нарочито велики градови имају све већи број странаца. До само пре 10-так година то је било другачије. Шпанија је прешла пут од полу-сиве, полу-развијене и углавном локалне, високо инфлационе економије до једне од најразвијенијих земаља, за (само) неких 25 година. Педесетих и шездесетих година, Шпанци су масовно ишли у Француску, Немачку, Белгију, на привремени рад у иностранству, враћајући се на лето са половним мерцедесом и гомилом поклона за рођаке, причајући како „тамо тече мед и млеко“ (драги читаоче, да ли ти звучи познато?). Данас, имиграција иде у обрнутом смеру: други странци долазе у Шпанију.
Звати се или презивати другачије више није нарочито необично, као што је било до само пре десетак година.
Предности двојезичног образовања виде се на часовима енглеског језика. Мој син, каже његова учитељица, напредује много брже него остала деца. Од првог дана имао је развијену идеју да исте ствари се могу називати на другачији начин и да иста идеја може пренети другим речима, тј. сажето речено: да постоје различити језици. Тако да га напрасна појава енглеског језика у школи уопште није изненадила.

Помоћ наше амбасаде и Министарства за Дијаспору

Читате ово и мислите: „Ахаа, наша амбасада и Министарство за Дијаспору помажу да деца уче српски у иностранству! Како да не.“ Зар би то требало да буде нешто необично? Зар то није један од, свакако између многих других вероватно и важнијих, циљева обе институције? Брига о својим грађанима сигурно укључује и нове генерације? Можда да охрабрују синхронизовање филмова? Да охрабрују превођење књига са великим тиражом у свету? Да направе веселе програме за децу о домовини њихових родитеља? Да, било би то лепо и ја бих им био захвалан. Помогли би ми у мојој тежњи да клинац једно дана кад порасте прича српски као да му је то први језик. Ипак, ако та помоћ постоји, било каква да је, ја још нисам чуо за њу. Ако неко нешто зна нека ми молим јави. Унапред захвалан, један тата.

И шта нам доноси будућност?

Лука, мали јунак ове целе приче, све боље прича шпански. Уз окружење, школу, другаре, телевизију, све више напредује. Док му је све лакше да се прецизно изрази на свом матерњем језику, све већа је разлика са његовим другим језиком: све више осећа да се теже изражава на српском. Његов једини извор говора на српском сам и даље, само ја. Иако смо у 21. веку, како смо већ закључили, и даље живимо у прилично патријархалном свету, па ако још говоримо о Шпанији... То све значи да се његов тата враћа кући око 19:30, кад ради на бољем пројекту. Како Лука иде да 'пајки' само један сат касније, остаје нам да што брже вечерамо,.. пиџама, .. зубићи, прича, и гасимо светло. Викендом је опуштеније, но схватили сте поенту: кад у оваквом ритму да нађемо довољно времена да развијемо фонд речи?

Осим тога, он већ више него добро зна да његов тата разуме све што каже на шпанском. Она почетна правила су му све мање важна, а све више прецизност и лакоћа комуникације. Он сматра да је већ српски довољно научио и да сад не мора више нешто да се труди, већ да га користи само кад је неопходно. Једна промена коју смо од скора увели, је причање српског викендом за столом за време ручка. Сви, па и мама, јер он то сад већ полако прихвата. Он јој помаже, јер како сам каже „ја причам много боље него она!“. Нова ситуација ми је донела и нова сазнања: ни Лука ни његова мама не познају уопште женски род. „Ја сам гладан“ рече моја супруга, тако како је чула и научила од нас двојице, док Лука одобрава и хвали њено познавање језика. Седим, слушам их и размишљам.
Да ли смо променама отворили нови пут, или пак странпутицу? Да ли је време да се прекрше она златна правила, која су до сад дала тако добре резултате? Да ли тата мање да ради и више времена да проводи са ’новом генерацијом’? Шта је од свега овога добро, за нашу конкретну ситуацију, а шта је боље избећи?
Време ће показати. Али јавићу вам чим сазнам.

Драгутин, Шпанија
објављено: 05/02/2008

Последњи коментари

Srpske vetrenjace  | 07/03/2008 15:25

Srpski Don Kihoti i njihove vetrenjace. Treba samo malo bolje upoznati ljude koje su ranije dosli i upoznati njihovu decu koja su odrasla u inostranstvu. Ta deca znaju srpski "za po kuci". To su tipicne recenice i misli koje cuju od svojih roditelja, uglavnom oko hrane i kucnih potreba. Svi ti ljudi su imali svoje sisteme i planove kako da nauce decu srpski i odrzavaju jezik i kulturu. Svi oni preuvelicavaju znanje srpskog kod svoje dece, jer ga uporedjuju sa svojim "za po kuci" jezikom. Jedna srecna srpska patriotska porodica koja hoce da zivi u iluziijama i nostalgicnim snovima. Ti sistemi rade u mladim godinama kad je dete vise izlozeno kucnom vaspitanju nego uticaju okoline i kad nije optereceno potrebama da zna vise nego sto se u kuci trazi. Treba samo da dodje neki Srbin u posetu, i odmah se vidi da deca njega ne razumeju. Kad se srpska deca nadju na okupu, i dalje od roditelja, oni pricaju engleski (Kanada) a ne srpski. Kad vam ta deca izgledaju lepo vaspitana jer vas ne prekidaju dok govorite i mislite da vas slusaju, ona vas u stvari ne rasumeju i najvise bi volela da ih ne gnjavite. A kad naidjete na neko srpsko dete koje je izuzetno u srpskom to je dobar znak da ima problema sa engleskim, uz verovatnocu da ima i neke druge probleme koje porodica ne zeli da zna i o kojima to dete ne zeli da prica.

milan milan | 14/08/2008 01:51

Bravo Dragutine,
Odlican tekst eto vidim da svi imamo isti problem,ja sam u Juznoj Africi,zena mi prica afrikaans sa sinom (18 meseci)ja srpski a zena i ja engleski.
Izgleda mi da me sve razume...
Hvala na savetima...

sandra milovanovic | 18/08/2008 15:32

Nas slucaj je malo laksi. Oboje smo iz Srbije i imamo devocicu koja sa 4 godine savrseno govori srpski i naravno spanski. Sada je pocela da cita i pise (u spanskoj skoli) a ovo leto je vec pocela preko emisije "Na slovo, na slovo" da uci i azbuku. Kao i kod vas velika pomoc - crtaci, dvd-ovi ali i baka i deka koji su dolazili na prilicno dugo vreme u Spaniju. Pozdrav iz Valencije.

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније