To da u Parizu nema dovoljno slobodnih stanova za sve i nije za čuđenje. Međutim, ono što jeste za čuđenje je ponašanje nekih ljudi koji su u jednoj ipak visoko civilizovanoj državi spremni na svakakve ilegalne radnje kako bi se negde smestili... ili kako bi smestili nekome.

Pre nekog vremena sam vrišteći od smeha saznala da je anarhistički sindikat „CNT“ na internetu objavio priručnik za ilegalno useljavanje u tuđe stanove.

Potrebno je poslati samom sebi preporučeno pismo koje služi kao dokaz da se na nekoj adresi stanuje, a onda pomoću njega preneti račun za struju na svoje ime. Ako se desi da vas neki bezobrazni domar onemogući da primate poštu, slobodno podnesite krivičnu prijavu jer je pravda na vašoj strani. Možete i da priredite bučnu žurku u kasne sate kako biste proslavili useljenje, jer krivična prijava od nekog komšije takođe može poslužiti kao dokaz o stanovanju.

Prilikom prvih četrdeset i osam sati, potrebno je pritajiti se kako se ne bi privukla pažnja i kako vas ne bi uhvatili na delu. Ako policija dođe nakon isteka toga vremena, više vas ne može izbaciti bez sudskog naloga. Naravno, proces će trajati mesecima, tokom kojih možete neometano živeti besplatno.

Kako biste dobili na vremenu, uvek možete da iznajmite stan pod lažnim identitetom, jer će vlasnik teško moći da krivično goni nepostojećeg podstanara. Naravno, on može zatražiti od sudskog islednika da konstatuje vaš identitet, ali ako se ovaj pojavi bez sudskog naloga, niste dužni da mu otvorite vrata.

Direktor agencije za nekretnine u kojoj sam kupila svoju garsonjeru mi je ispričao kako neki prevaranti sačekaju da čovek ode na odmor, a zatim provale u njegov stan i zamene mu bravu. Nakon toga taj isti stan izdaju nekom podstanaru, predstavljajući se kao pravi vlasnici, usput naplaćujući tri kirije unapred.

Naravno, nesrećnici koji jedva čekaju da pronađu stan ni ne pomišljaju da od prevaranata zatraže ugovor o vlasništvu a neki su spremni da uplate i šest meseci unapred, kako bi eliminisali konkurenciju. A onda se pravi vlasnici vrate sa odmora i u svojoj kući zateknu začuđene podstanare koji sasvim legalno stanuju u njihovom upravo iznajmljenom stanu, za koji su potpisali takozvani “zairski stambeni ugovor”.

To se ponekad dešava i onima koji su upravo kupili stan, jer je notaru potrebno tri meseca da prenese na vas sva dokumenta iz zemljišnih knjiga. Za to vreme agencija na vaš prozor obesi reklamu “ovaj stan je upravo prodala agencija ta-i-ta” koja naprosto poziva ilegalce.

Naravno, odmah sam se setila izreke da uvek treba sakriti političko opredeljenje, iznos bankovnog računa i datum odlaska na put, koju sam rešila da primenim na svoj život. Smesta sam otišla u osiguravajući zavod da potpišem odgovarajuću polisu i zaštitim stan pre odlaska na odmor u Beograd. Međutim, iznenađeno sam otkrila da takva polisa ne postoji i da jedino mogu da se obratim policiji koja će tri puta nedeljno “pogledati” je li sve u redu, ali bez ikakve intervencije.

I tako, svake godine kada krenem na odmor, moljakam prijatelje da se neko od njih smiluje i pristane da mi “čuva” garsonjeru, iako u njoj nemam ni kućnog ljubimca ni bilo šta za zalivanje.

Zapadnjaci uglavnom žive u strahu – neki od atentata a neki od stranih imigranata koji im navodno zauzimaju radna mesta – dok se ja plašim useljavanja na divlje u jedinu garsonjeru koju imam i ljubomorno gledam komšijina blindirana vrata koja nažalost ne mogu sebi da priuštim.

Ove nedelje se održava suđenje nedavno osnovanom studentskom kolektivu “Crni četvrtak” koji se bori za konfiskaciju praznih stanova tako što pomaže ljudima da se nasilno negde usele. Nekoliko članova tog kolektiva se ni više ni manje uselilo u jedan mali dvorac iz sedamnaestog veka, čija je vlasnica neka osamdesetogodišnja baka koja leži u bolnici nakon što je operisala polomljeni kuk. Međutim, baka se nije predala nego im je na ime kirije zatražila sedamdeset hiljada evra odštete. Najzanimljiviji u celoj toj priči je advokat Crnog četvrtka, koji je izjavio da baka nema nikakvo pravo na odštetu jer nije pretrpela bilo kakav materijalni gubitak, pošto pre nasilnog useljavanja nije izdavala dvorac. To što su ilegalci u njemu našli njene lične stvari, to se ne računa.

Naravno, francuski socijalistički “kavijar levičari” – čije vođe plaćaju porez na bogatstvo i ručaju u bezobrazno skupim restoranima – smatraju da je veoma šik kada se mladi studenti ili siromašni radnici smeste u neku zgradu predviđenu za rušenje, a izgleda da samo mene plaši to što se pravo na privatno vlasništvo sve više dovodi u pitanje. Samo se ja sećam agrarne reforme, kao i društvene imovine koja ne pripada nikome i koja zbog toga propada. Samo ja znam zbog čega je fasada moje zgrade u Beogradu u trošnom stanju, dok su privatni stanovi u njoj predivno uređeni i čisti. Pošto su ulaz, stepenište i lift zajednički, nikoga ne zanima njihovo održavanje kada nije obavezno po zakonu, a predsednik kućnog saveta mora da moli komšije da uplate nešto sitnine da se plati čistačica. Dabogda komšiji crkla krava.

Socijalizam je doneo mnoge pozitivne promene, kao što su jeftino školovanje, lečenje i stanovanje, ali u svojoj nameri da izbriše socijalne razlike nije uspeo da primeti da je nepravedno platiti lekarima ili sudijama isti lični dohodak kao i vozačima autobusa. Kada sudija siromašno živi, postaje podložan korupciji, što dovodi do nepravde. Zato bih ipak volela da piloti, hirurzi i advokati, od kojih uostalom zavisi moja egzistencija i garancija pristojnog života, dobro zarađuju za život.

Čak mi ne smeta ni to da plodove svog truda jednog dana ostave svojoj deci, kako ne bi morala da počinju od nule. Naravno, to ne znači da ona deca koja potiču iz siromašnijih porodica neće imati istu šansu da uspeju, jer se za one koji zaista žele da napreduju uvek nađu poneka stipendija, povoljan kredit ili studentski posao preko raspusta.

Tako je moja mlađa sestra uspela da finansira basnoslovno skupu magistraturu u Americi tako što je platila samo trećinu, volontiranjem na fakultetu kao asistent jednog profesora. Nekoliko ispita nije morala ni da polaže jer su joj priznali one iz Beograda, a dobila je i američku stipendiju koja je pokrila poslednju trećinu školarine. “Ko hoće da nešto postigne, nađe način – a ko neće, nađe izgovor”, glasi jedna poznata Pikasova izreka. Čim je dobila diplomu, moja sestra je napravila svoju internet stranicu na kojoj je objavila svoj rezime i spomenula tu izreku, tako da je sa lakoćom našla posao.

I sestra i ja smo u inostranstvu počele od nule, noseći sa sobom samo sopstvene sposobnosti i nesalomivu volju za uspeh nasleđenu od roditelja. Ništa nismo dobile od država u kojima danas živimo i zato mi se nimalo ne sviđaju oni koji evociraju “pravo na stanovanje” a da se za to nisu nimalo potrudili. Oni nisu živeli tri godine u arapskom getou kako bi uštedeli za garsonjeru, kao što sam to ja učinila, boreći se za svoje “pravo na privatno vlasništvo”.

Nadam se da Crni četvrtak neće dobiti proces, jer će to predstavljati presedan koji će onda koristiti svi ilegalci kako bi oteli stanove trulim bogatašima, u koje, je l’ da, spadam i ja. Kako stvari stoje, već su dobili podršku od mnogih javnih ličnosti, uključujući i gradonačelnika.