То да у Паризу нема довољно слободних станова за све и није за чуђење. Међутим, оно што јесте за чуђење је понашање неких људи који су у једној ипак високо цивилизованој држави спремни на свакакве илегалне радње како би се негде сместили... или како би сместили некоме.

Пре неког времена сам вриштећи од смеха сазнала да је анархистички синдикат „ЦНТ“ на интернету објавио приручник за илегално усељавање у туђе станове.

Потребно је послати самом себи препоручено писмо које служи као доказ да се на некој адреси станује, а онда помоћу њега пренети рачун за струју на своје име. Ако се деси да вас неки безобразни домар онемогући да примате пошту, слободно поднесите кривичну пријаву јер је правда на вашој страни. Можете и да приредите бучну журку у касне сате како бисте прославили усељење, јер кривична пријава од неког комшије такође може послужити као доказ о становању.

Приликом првих четрдесет и осам сати, потребно је притајити се како се не би привукла пажња и како вас не би ухватили на делу. Ако полиција дође након истека тога времена, више вас не може избацити без судског налога. Наравно, процес ће трајати месецима, током којих можете неометано живети бесплатно.

Како бисте добили на времену, увек можете да изнајмите стан под лажним идентитетом, јер ће власник тешко моћи да кривично гони непостојећег подстанара. Наравно, он може затражити од судског иследника да констатује ваш идентитет, али ако се овај појави без судског налога, нисте дужни да му отворите врата.

Директор агенције за некретнине у којој сам купила своју гарсоњеру ми је испричао како неки преваранти сачекају да човек оде на одмор, а затим провале у његов стан и замене му браву. Након тога тај исти стан издају неком подстанару, представљајући се као прави власници, успут наплаћујући три кирије унапред.

Наравно, несрећници који једва чекају да пронађу стан ни не помишљају да од превараната затраже уговор о власништву а неки су спремни да уплате и шест месеци унапред, како би елиминисали конкуренцију. А онда се прави власници врате са одмора и у својој кући затекну зачуђене подстанаре који сасвим легално станују у њиховом управо изнајмљеном стану, за који су потписали такозвани “заирски стамбени уговор”.

То се понекад дешава и онима који су управо купили стан, јер је нотару потребно три месеца да пренесе на вас сва документа из земљишних књига. За то време агенција на ваш прозор обеси рекламу “овај стан је управо продала агенција та-и-та” која напросто позива илегалце.

Наравно, одмах сам се сетила изреке да увек треба сакрити политичко опредељење, износ банковног рачуна и датум одласка на пут, коју сам решила да применим на свој живот. Сместа сам отишла у осигуравајући завод да потпишем одговарајућу полису и заштитим стан пре одласка на одмор у Београд. Међутим, изненађено сам открила да таква полиса не постоји и да једино могу да се обратим полицији која ће три пута недељно “погледати” је ли све у реду, али без икакве интервенције.

И тако, сваке године када кренем на одмор, мољакам пријатеље да се неко од њих смилује и пристане да ми “чува” гарсоњеру, иако у њој немам ни кућног љубимца ни било шта за заливање.

Западњаци углавном живе у страху – неки од атентата а неки од страних имиграната који им наводно заузимају радна места – док се ја плашим усељавања на дивље у једину гарсоњеру коју имам и љубоморно гледам комшијина блиндирана врата која нажалост не могу себи да приуштим.

Ове недеље се одржава суђење недавно основаном студентском колективу “Црни четвртак” који се бори за конфискацију празних станова тако што помаже људима да се насилно негде уселе. Неколико чланова тог колектива се ни више ни мање уселило у један мали дворац из седамнаестог века, чија је власница нека осамдесетогодишња бака која лежи у болници након што је оперисала поломљени кук. Међутим, бака се није предала него им је на име кирије затражила седамдесет хиљада евра одштете. Најзанимљивији у целој тој причи је адвокат Црног четвртка, који је изјавио да бака нема никакво право на одштету јер није претрпела било какав материјални губитак, пошто пре насилног усељавања није издавала дворац. То што су илегалци у њему нашли њене личне ствари, то се не рачуна.

Наравно, француски социјалистички “кавијар левичари” – чије вође плаћају порез на богатство и ручају у безобразно скупим ресторанима – сматрају да је веома шик када се млади студенти или сиромашни радници сместе у неку зграду предвиђену за рушење, а изгледа да само мене плаши то што се право на приватно власништво све више доводи у питање. Само се ја сећам аграрне реформе, као и друштвене имовине која не припада никоме и која због тога пропада. Само ја знам због чега је фасада моје зграде у Београду у трошном стању, док су приватни станови у њој предивно уређени и чисти. Пошто су улаз, степениште и лифт заједнички, никога не занима њихово одржавање када није обавезно по закону, а председник кућног савета мора да моли комшије да уплате нешто ситнине да се плати чистачица. Дабогда комшији цркла крава.

Социјализам је донео многе позитивне промене, као што су јефтино школовање, лечење и становање, али у својој намери да избрише социјалне разлике није успео да примети да је неправедно платити лекарима или судијама исти лични доходак као и возачима аутобуса. Када судија сиромашно живи, постаје подложан корупцији, што доводи до неправде. Зато бих ипак волела да пилоти, хирурзи и адвокати, од којих уосталом зависи моја егзистенција и гаранција пристојног живота, добро зарађују за живот.

Чак ми не смета ни то да плодове свог труда једног дана оставе својој деци, како не би морала да почињу од нуле. Наравно, то не значи да она деца која потичу из сиромашнијих породица неће имати исту шансу да успеју, јер се за оне који заиста желе да напредују увек нађу понека стипендија, повољан кредит или студентски посао преко распуста.

Тако је моја млађа сестра успела да финансира баснословно скупу магистратуру у Америци тако што је платила само трећину, волонтирањем на факултету као асистент једног професора. Неколико испита није морала ни да полаже јер су јој признали оне из Београда, а добила је и америчку стипендију која је покрила последњу трећину школарине. “Ко хоће да нешто постигне, нађе начин – а ко неће, нађе изговор”, гласи једна позната Пикасова изрека. Чим је добила диплому, моја сестра је направила своју интернет страницу на којој је објавила свој резиме и споменула ту изреку, тако да је са лакоћом нашла посао.

И сестра и ја смо у иностранству почеле од нуле, носећи са собом само сопствене способности и несаломиву вољу за успех наслеђену од родитеља. Ништа нисмо добиле од држава у којима данас живимо и зато ми се нимало не свиђају они који евоцирају “право на становање” а да се за то нису нимало потрудили. Они нису живели три године у арапском гетоу како би уштедели за гарсоњеру, као што сам то ја учинила, борећи се за своје “право на приватно власништво”.

Надам се да Црни четвртак неће добити процес, јер ће то представљати преседан који ће онда користити сви илегалци како би отели станове трулим богаташима, у које, је л’ да, спадам и ја. Како ствари стоје, већ су добили подршку од многих јавних личности, укључујући и градоначелника.