Верујем да сви ми који смо далеко од родног краја, без обзира колико се
(не) навикли и (не) уклопили у нове средине, постајемо још више носталгични у време празника. Сећања на ближње, детињство и безбрижна времена су сигурно само неке од слика које се премећу по нашим главама.

У Јапану је то још израженије, не само због физичке удаљености, већ и због свеобухватног осећаја потпуне неприпадности. Овде су ми новогодишњи празници у почетку били као посматрање нове представе. После пар година сам истински схватила монотонију понављања, а сад, после 17 година, празници су ми добродошли да се наспавам, одморим и позавршавам нагомилано.

Јапанци су будисти и шинтоисти, a свега неких 1% од њих су хришћани. Ипак, Божић је овде видљив као и у било којој западноевропској држави или Америци. Још од краја новембра креће божићна грозница. Новокомпонована, на старе теме, божићна музика се врти свуда. Пластичне јелке са кичастим украсима вам се смеше без обзира где отишли: у продавницу, код лекара, у ресторан, банку... Кад бисте питали просечне Јапанце шта је Божић и шта се заправо слави, много мање од половине би могло да одговори, а половина тих одговора би била половично тачна.

Божић је у Јапану чисто комерцијални празник, одлична прилика многим компанијама да добро зараде. Јапанци су прихватили западне обичаје и живе у уверењу да се за Божић (под Божићем подразумевају Бадње вече) обавезно једу пилећи батаци. После тога следи торта са шлагом и јагодама које својом црвеном бојом симболишу Божић. Јагоде су баш сада у јеку сезоне. Пре неких тридесетак година су, увек зараде гладни Јапанци, дошли до закључка да је избор воћа у зимским месецима једноличан. Да би обогатили зимску воћну палету, почели су да гаје јагоде у стакленим баштама. Јагоде су од тада постале приступачне и обичном свету, а не само богаташима који су их куповали увозне за право мало богатство. ''Новонастало'' зимско веће је прелепо на изглед, а по укусу приличи месту свог настанка.

Двадесет четврти децембар је последњи дан школе пред почетак зимског распуста, а за основце је то дан пун ишчекивања јер су добрим понашањем доказали да заслужују поклоне од SANTA KUROZU (јапански изговор Santa Claus). За мало стaрије, Бадње вече више личи на Св. Валентина. Многи купују накит вољеној особи и излазе у скупе ресторане на романтичну вечеру уз свеће и обавезну пилетину и торту са јагодама.

Двадест петог децембра се у продавницама може пронаћи још по које парче меса или колача по сниженој цени, али нема ни трага од украса, јелки или божићне музике. Све је очишћено преко ноћи, брижљиво спаковано и склоњено до следећег новембра. Које олакшање за очи после свог оног шаренила и кича! Почињу припреме за OSHOGATSU, Нову годину, најважнији празник у Јапану. Пластичне јелке су замењене са KADOMATSU и SHIMEKAZARI, украсима од бамбу дрвета, бора и сламе. Традиционална јапанска музика изведена на жичаним иструментима шамизену и кото и поред све монотоности дође као мелем на уши после вишенедељне тортуре Jingle Bells и сличних песмица препеваних на јапански.

Крај године је време кад Јапанци све чисте. То је стари ритуал који је наставио да живи у модерном Јапану. Многе компаније последњег радног дана у години се пуним жаром предају заједничком чишћењу. Приватно, сви чланови породице претресу кућу и очисте све оно што је запостављено у претходној години. Ја их увек посматрам са извесном дозом жаљења јер су децембарски дани хладни и ветровити и није баш пријатно извести наше ''пролећно'' велико спремање по таквој зими. После следи припрема OSECHI RYORI, традиционалних јела (све са симболичним значењем) која се једу неколико дана, јер после напорног краја године, домаћица се одмара и не кува ништа изузев супе ZONI.

Више од 60% Јапанаца проводи новогодишњу ноћ у оквиру породице испред телевизора уз TOSHIKOSHI SOBA (јапанску супу са резанцима од хељде) која симболише дуговечност, гледајући музички програм националне телевизије.

Остали проведу ноћ напољу испред храмова који се опраштају од претходне године ударањем у звоно 108 пута, ритуал познат под називом JOYA NO KANE. Многи иду на исток да би што пре доживели први излазак сунца (сунце је најважнији симбол у шинто религији).

Првог дана нове године поштари раде пуном паром јер се морају разнети милиони новогодишњих честитки, NENGAJO. Те карте се не разносе постепено, већ се скупљају током децембра и проследе примаоцу тек првог јануара. У току првих пар дана првог месеца обавезна је посета храму, ткзв. HATSUMODE, где се Јапнци моле за здравље, срећу и успех у наредној години.

Нова година је породични празник. Све је тихо и успорено. Први јануар је једини дан у години када се може пронаћи место за паркирање у Токију без имало муке. Сви су или у кући или у храму. Све је толико другачије и мирније од свих празника које сам доживела у Европи и Америци. После недељу дана су украси склоњени и живот се наставља устаљеним током.

За мене и моју породицу тек тада почиње празновање. И после 17 година ме комшије, пријатељи и колеге питају зашто не идем на посао 6. и 7. јануара и зашто нам је јелка окићена до 15. јануара, кад су већ сви добро уронили у животну рутину. По ко зна који пут, са осмехом на лицу - јер сам ипак гост у њиховој земљи - ја им објасним да и ми поштујемо традицију предака.