Чика Перу сам познавао годинама. Упознао сам га још када сам стигао овде у Берлин. Раније смо се интензивније дружили, скоро сваког петка увече код Хелге на пиву. Много ми је значио у тој првој фази када се човек осећа тако усамљен. Касније смо се ређе виђали, стигле су неке нове обавезе. Сада не знам где је. Знам да му је син у Минхену. По жениној смрти се преселио негде, није се ни чак јавио...
Често га се сетим и још увек осећам велику захвалност на тој његовој ненаметљивој топлини и разумевању.

Веровао је у људе, доброту и рад. И када је одлазио у Немачку, са ко зна којим таласом „гастарбајтера“, мислио је да ће се убрзо вратити кући добронамерним пријатељима и рођацима који ће га се у међувремену ужелели, са неком уштеђевином и по неким новим искуством.
Временом је увиђао да је уштеђевина спорија расла од његових очекивања, да су жена и у међувремену рођено дете прилично замаглили идеју о повратку, да су нове финансијске обавезе имале неку сопствену динамику којој се морало прилагодити и да се често уморан од напорне свакодневице, немајући баш довољно времена за размишљање о „смислу“ живота, препустио бујици живота која носи у неком свом за њена не баш увек видљивом правцу...

Дуго планирани и са нестрпљењем очекивани одласци „кући“, често су имали не баш пријатне епизоде које је он приписивао „зависти“ и „не разумевању“ а много мање реалности да су га године и ново окружење прилично изменили.

Временом је осетио да више не припада тамо одакле је дошао али и да никад неће сасвим припадати ни ту где живи. И тада се први пут уплашио – схватио је да губи неповратно оно што је једном имао и волео и што му је тако много значило, а то ново што сада (не)има није баш по његов укусу. Нека блага сета са примесама горчине и туге чији је извор пре настајао из неке сопствене недоследности и слабости него из окружења, постала је скоро његова карактерна црта и усуд.
Знао је да у животу постоје многе раскрснице и да на свокој мораш донети одлуку. Знао је и да свака одлука зависи од храбрости, (не)знања, дозе лакомислености и интуиције а да су њихове последице често резултат среће. То, да повратка на старе животне раскрснице нема и није раније тако јасно сагледавао али и да јесте то сазнање му не би баш много помогло.

Причао је је да је живот у почетку једна огромна бљештећа белина коју испуњавамо сами својим рукописом /сликописом без могућности да ишта исправимо или обришемо. Прелазио је често руком те неравнине и тај храпави рељеф свога живота, као по рељефу кригле коју је додиривао... Све до ивице која реже и на којој почиње опет та белина.... Та белина га је узнемиравала јер је нудила само дугорчне планове, обавезе и неизвесност... Загледам тако понекад у ту белину, превиђао је често реалан живот ту око њега, живот који се живи и хиљаде ситница које га чине. Поглед уназад, урамљен сетом, ублажаво је оштрице пораза и разочарења и нудио ипак неку утеху, макар бескорисну али „ушушкану“ и лековиту.

Сумњао је да ће „прави живот“ доћи после још једне у низу животне препреке коју треба савладати и да се за то треба још само мало потрудити, стрпети и још чвршће зажмурити. Једном ми рече: „Живи отворених очију СВАКИ ДАН и кад патиш и кад се радујеш, баш у том тренутку какав год да је. Јер ван тога постоји само сећање на живот или неизвесна нада“.

Кад сам га последњи пут срео код Хелге, загледан тако кроз златно-жућкаости садржај чаше, запитао се гласно „Где сам ја то погрешио“? А знао је и сам да није.

Да је скренуо лево а не десно на тој давно напуштеној раскрсници, туговао би сигурно због „погрешне одлуке“ на некој другој. И онда поче тим препознатљивим већ полустарачким тенором који увек добије у тим тренуцима црту ведрине, причу о пензионерским данима који ће тако лепо проводити тамо у „завичају“. Причао је као да заиста верује у то, иако му се у погледу видила сенка зебње и неверице... Био је већ по мало уморан од живота. Та сенка, која је можда пре много година недостајала у његовом оку када је дефинитвно напуштао „завичај“...