Ко мисли да у Италији бити baby sitter значи мијењати пелене, спремати дјеци храну, водити их у шетњу, вара се!!! У мом случају то је значило: постићи да дијете поједе три врсте хране за један оброк, а никад до тада није појело нити једну до краја кад га мама храни, али ти си плаћена за то, изволи сад извуци чаробни штапић.

То такође значи ставити дијете у кревет у 20 сати, отпјевати пар успаванки иако још не знаш добро језик. За њу је то боље, не можеш јој одговорити кад продикује...Ако је Signora расположена дијете може бити будно и до 23.00, јер ако мала показује љубав према мами, мама пјени од среће и дијете може радити шта га је воља.

Кад имам слободно “поподне”, то је онда послије 14.00 што значи послије ручка, прања суђа, прања кухиње, прања, прања, прања…

Слободно поподне се има једном у седам дана, или ако Signora оде на некакав рођендан са малом гдје се не воде “бејби-ситерице” а то буде врло кратко, јер је мала изнервира па се врате, и онда морам с малом у парк да би Signora одморила од властитог дјетета.

Иначе, моја “слобода” траје све до 18.00 кад почиње припрема вечере, купање дјетета, јер “хигијена је важна за дијете” каже Signora наравно кад имаш бејби ситерку да то ради.                                                                                                                        

А то изгледа овако: извлачи дијете из каде кад мама каже ”basta fare bagnetto” („доста је купања“), а оно нече напољу, вришти као да га дерем, јер зна да послије купања слиједи вечера, а дијете не воли јести. Signora сва “потресена” због дјечјег плача “смирено” пита зашто се њена бимба дере!? Али кад не послуша ни њу онда покуша батинама. Послије док је храним, морам да измишљам авиончиће и фазоне уз најглупље фаце што могу радити, а Signora се пита зашто је то дијете такво, а она све чини за њу.

Као бејби ситерка за све мораш имати “tanta pazienza” (стрпљења). То је једна од најчешћих ријечи које сигурна сам изговарају баш они најнервознији.    

Касније од једне шалице за црну каву преосталог умака од парадајза, од једног батака и дословце 4 листа салате требам направити ручак за три особе. И не само ручак,”ma tre piatti veramente buoni” („три укусна јела“).

Мало смо “великодушнији“ кад су гости у питању и мало  растрошнији.

Бејби ситер значи неретко и спремати вечере за друштво од петнаестак особа (срећом, више их не би стало у стан). Како је Signora родом из Трста, она зна да ми словени добро правимо палачинке, па кад то дође на ред онда пеци, пеци цијело поподне. „Не стављај пуно јаја“, сви нешто фурају причу о здравом животу, али зато се количине хране не одричу, те тако нека буде „као главно јело“ значи најмање три палачинке по особи.

Тако ће Signora од гостију добити који комплимент, тгу ће се наћи и понеки растављен па онако загладнио одмах се препоручи и за сутра на ручак. Па кад већ има бејби ситерку, зашто да не?

Е а кад спремиш све, дијете за руку, па у парк. За дијете и бејби ситерку је здраво шетати и по киши. Само понесите кишобран, “нема везе и ако пљушти”. Signora се мора мало одморити. Увијек сам се питала од чега ?

Парк „Вила Ада“ је моје омиљено мјесто за размишљање, погледање у небо кроз прелијепе крошње борова. Врло лијепе, налик на зелене облаке, некако равне одозго, очаравале су ме те крошње. Нисам до тада обраћала пажњу на стабла, али дође вријеме за све. Радовала сам се касном љету или раној јесени, мом најдражем добу године. Макар с првом кишом долазе туге, с одласком  првих листова, обузима ме немоћ од неповратности.

Сјећала сам се тада обично дана проведених с баком у нашем повртњаку пуном лијепих ката које Талијани зову “soldati” - цвјетови војници. Било их је свуда, около гредица с луком и разних боја, помијешаних са стручцима босиљка. На крају нашег рада у врту бака би стручак босиљка задјенула за своју црну кецељу, и онда би смо зајапурене и уморне од посла одлазиле кући спремати вечеру. Била су то моја најдража поподнева.

Лијепа и тужна су та сјећања, препуштам се сјећањима на дјетињство на селу, спокојно и обојено невиношћу и незнањем... колико год ми то допушта немирно дијете које сад чувам.

Парк је пун дјеце са бејбиситеркама. Има нас свих боја. Од блиједих Рускиња, Пољакиња, Молдавки па до Филипинки, Африканки ....прави колорит људских посебности. Свака од нас са својом причом о начину доласка у ову “свету земљу”. Забавља ме проматрање па клађење са самом собом да ћу погодити одакле је која...питам, па се смијем сама себи колико “фулам”.

То како говоримо језик - нека боље, нека лошије - једна је ствар која одаје да смо странкиње, уз то како смо обучене, али је боја највећа издајица у настојању да се прође непримјећен. Све смо ми сигурно поносне на своје пријекло али овдје се иде далеко преко тога у настојању да се има посао - јер 90% нас ради на црно, дакле ми смо „clandestine” (“странкиње”)! Ни мало лијепа етикета.

И тај страх због рада на црно саме носимо, а „газде“ су те које утајују порез. Ако ме открију, Signora ме наравно не познаје, њој се вјерује а ја ћу бити депортирана.

Шетајући тако дијете по парку, трудила сам се да не гледам ни  једног „татицу“ самог с дјететом јер би се одмах упустио у мени мрске разговоре. Ваљда су то они растављени који су добили дијете на пар сати па вребају странкиње по парку. Познати латино- удварачи, има их на све стране па коме је до забаве и ризика - нек изволи. Тај спорт у мени ствара аверзију, али неке (додуше малобројне) тако нађу мужеве.

Понижење боли, па било од кога да дође. Само зато што си присиљен због незапослености узроковане ратом и кризом у твојој земљи радити свашта и свугдје, не даје ником за право да те кажњава и понижава. Једна моја колегица на прагу 40, изнервирана таквим животом одлучи да се обрати агенцији за спајање парова. Како је са својим газдама, била у Швајцарској падне јој на памет да потражи мужа, може и мало старијег, те се обратила агенцији. Тамо је сазнала  да је обавезна кауција од 5.000 франака, а када се побунила рекоше јој “Госпођо шта сте мислили у вашим годинама, па наше клијенткиње су све младе Рускиње, високе 1,80 инжињерке по струци, свирају клавир и имају обим груди „бр.5”!

Бар пола мушкараца у Западној Европи  се спремно оставити напола сретан брак и отићи у Бразил или на Карибе и довести младу цуру од 20 година, заваравајући се да га воли само зато што се он тако глуп родио на неком „сретнијем“ мјесту.

П.с. Ово је део писма мојој кћерци, које сам из Рима написала пре неколико година. Данас живим у својој земљи и радим као преводилац са италијанског језика. Све овог бих могла да припишем и опростим сопственој судбини кад не бих била сигурна да кроз сличне ситуације и данас пролазе многе дјевојке и жене. Због њих сам вам ово послала.