Тешко је кад је човек суочен са сазнањем да више не припада тамо одакле је изнедрен, а да ипак не припада ни тамо где се сад налази. Још је теже кад се дође до сазнања да те нови корени држе чвршће него они стари...

У Америци сам још од (далеке) 1986-те. Од тада па до данас много се тога променило. Памтим цене горива испод једног долара и са сетом се сећам тих дана док пуним резервоар по цени изнад четири долара по галону.

Сећам се да смо тад ипак некако волели Американце а сад их не волимо (а богами судећи по коментарима на многим српским сајтовима могло би се рећи и да их мрзимо). Сећам се дугих, носталгијом инспирисаних писама и то оних правих, руком писаних, у коверти, са маркама и "авионска пошта" печатом. Сећам се и још дужих телефонских разговора и папрених телефонских рачуна (малтене месечна рата за боља кола).

Сећам се честих путовања за Србију, и неколико различитих пасоша јер нам се држава мењала брже него рок трајања пасоша. Сећам се сваког мириса из безбрижног детињства, посебно оних из бакине кухиње, за време летњег распуста проведеног на селу. Сећам се сваке посете родном месту и родитељској кући.

И памтим.

Памтим како ми се прво променио надимак из детињства тиме што је додато оно неизбежно Американац... Памтим како све мање школских другова одолева изазову времена и како се број оних који остају у контакту топи. Памтим како се теме разговора са онима који су и даље у контакту своди на Божићне, славске и све ређе - рођенданске честитке.

Економске и политичке теме све ређе, а јаз у мишљењима све већи. Памтим и деведесете, и бомбардовање, а памтим и нову демократију. Онако са стране, додуше, јер ипак сам ја "Американац" и лако је мени тамо далеко од свега. Укратко речено „ниси ти више овдашњи...“

А живот тече ли тече. Онако неопажено и без пардона. Гомила тих "правих" Американаца и даље нема појма како да изговори ни моје име, а камоли презиме онако како треба. После 25 година исправљања мрзи ме да по ко зна који пут објашњавам да Србија није Сирија и да цртам карту Европе док ме с'неверицом посматрају и запиткују да нисам картограф по занимању.

И после свих тих година школовања и солидне каријере и даље ме бар двапут недељно неко подсети на мој акценат уз неизбежно питање "А одакле сте ви?" И онда опет, не, није Сирија, и дај ми папир и оловку да ти нацртам... не нисам картограф радим као менаџер у „Форду“. Укратко речено „ниси ти још овдашњи...“

Легнем тако увече, и мислим се - Чардак ни на небу ни на земљи. И заспим без пригодног одговора све док не сване и бар један од моја три сина не бане у собу да ми јави да је кафа готова. Знате ону америчку, филтрирану, са две кашичице шећера и кремом са ускусом лешника.

После свих ових година заменила је ону нашу, нема то ко да кува а ни времена да сркуће. Спремим се на посао и у вожњи до посла се чујем са двојицом најбољих другара. Обојица Американци ал' по души би неко могло да се каже и да су Срби. Дођем на посао и као и сви упалим компјутер па удри до пет поподне. Онда јуриш кући па уз вечеру преслишавам шта је ко радио у школи и проверавам домаћи, на енглеском, наравно, само ми још фали да побркају језике. Онај старији и тако има проблема са читањем, као да је Американац...

И онда ме лупи у сред чела - ко гром из ведрог неба. Моја супруга је Гркиња, моји синови су пола-пола и говоре Енглески боље него Српски или Грчки, ја имам америчко држављанство већ петнаест година, моји пријатељи су Американци, порез на кућу плаћам двапут годишње, порез на приход једанпут годишње.

Радим од јутра до сутра, на одмор ретко идем. Са фамилијом у Србији разговарам преко Скајпа. Комишије исто Американци. Поштујемо се и помажемо једни другима кад нешто загусти. Знају где је Србија, не треба им карта, а и за нагласак ме не питају. За шљивовицу ме приупитају кад седнемо преко викенда да прочешљамо политику и економску ситуацију. Мишљења нам се и не разликују толико...

Ау, па зар сам ја ипак више овдашњи...