Meni

Moj život u inostranstvu

Čekajući pred ambasadom (zbogom domovino)

"Čekajući u redu..." (foto arhiva servisa sxc.hu)

Početak mog čekanja je u Beogradu. 1999. godina, jesen, Birčaninova ulica, Nemačka ambasada...
Na žalost, su ostala čekanja bila ispred Srpske ambasade / konzulata, koji za razliku od Nemačkog, nije bio u gradu u kom živim.

U Nemačku sam došao sa 25 godina. Muški deo populacije mojih i sličnih godina će
prepoznati prednosti i mane ove odluke. U vojsci nisam bio.

Ubrzo nakon mog odlaska je donesen zakon, da dobijanje pasoša na deset godina, nije uslovljeno odsluženim vojnim rokom. Moj pasoš je važio do mojih 26 godina i 5 meseci. Obradovah se ja i odoh pred ambasadu u Bonu, da sačekam red i zamenim još uvek važeći pasoš, pre nego što se zakon ponovo ne promeni…

Možda je zakon donesen, ali je i dalje bio u rukama ljudi koji su ga sprovodili. Izvesni M., strogi konzularac, je bio čvrsto odlučio da još uvek važeći pasoš neću zameniti, a posebno da pasoš na deset godina neću dobiti, pošto mi je vojska samo na još dve godine odložena...

Rodio mi se sin. Stao ja u red pred ambasadom da ga prijavim. Žena i ja smo u braku bili 5 meseci u momentu kada se sin rodio, pa sam prvo dobio formular da potpišem da priznajem očinstvo ?!?! Priznadoh ja očinstvo. Potvrdu da sam tata su mi izdali odmah, ali uverenje o državljanstvu i izvod iz matične knjige za dete ne dobih. Ne dobih ga ni nakon 6 meseci, pa sam (za svaki slučaj) sina upisao direktno u knjige u Beogradu.

Prošla godina dana, zatvorila se ambasada u Bonu, poslovi se preseliše u konzulat u Diseldorf. Postava u konzularnom odeljenju se promenila. Moj pasoš istekao.

Zakon o pasošima je ostao isti, pa ja odlučih da isprobam sreću ponovo. Nakon mnogo čekanja, primi mene konzul. Na žalost, njegovo tumačenje zakona beše po mene još gore od prethodnikovog. Uprkos mojoj pripremi za sastanak, i citiranju slova zakona, sa pozivom na odgovarajući član, ne postigoh ništa. Bez odslužene vojske, nema novog pasoša. Konzul me posavetova da "tona naših građana sedi u Nemačkoj godinama bez papira, pa ni meni neće škoditi par meseci bez pasoša isto da posedim, a da u oktobru godine u kojoj punim 27 godina, stičem pravo na pasoš od 10 godina".

Moje objašnjenje konzulu, da činjenica da nemam pasoš, znači prekid u boravku, pošto je boravak istekao sa pasošem. Da gubim dečiji dodatak (pošto nemam boravak), i u slučaju da moj poslodavac sazna, gubim i posao, uzimajući u obzir da bez važećeg boravka nema ni važeće radne dozvole - nije urodilo plodom. Pasoš nisam dobio.

Dođe oktobar, i (nakon čekanja pred konzulatom) dobih dugo iščekivanu plavu putnu ispravu.

Rodila se i ćerka...

Podučen prethodnim iskustvima sam se narednih godina jako trudio da dokumenta za porodicu vadim isključivo u SUP-u na Novom Beogradu. Čekanje je bilo kraće, a šanse da nešto krene naopako manje.

Čekah ja još u par navrata red pred našim konzulatom, za stvari koje u Srbiji nisam mogao da završim, ili za koje nisam imao vremena da idem u Srbiju...

Za odlaganje vojske posle navršene 27 godine života nekoliko puta.

Čekah za dobijanje Ruske poslovne vize dva puta, za dobijanje Kineske poslovne vize... Teško je bilo mom poslodavcu u Nemačkoj objasniti da treba vizu za Rusiju da vadim u Srpskom konzulatu. Još je teže bilo izvesnoj službenici u našem konzulatu objasniti da ona to stvarno i može da mi izda. Zvanični jezik u diplomatiji je francuski. Sedim u Srpskom konzulatu u Nemačkoj, vadim Rusku vizu, a zovem kolegu Francuza na mobilni, koji mi na engleskom diktira kako se na francuskom piše "poslovno u Rusiju", da bi službenik ambasade to otkucao u pasoš....(svaka čast čitaocu, koji iz jednog čitanja ovu rečenicu razume).

Poslednje u nizu čekanje u redu: mart mesec 2011. Sto kilometara puta do Diseldorfa je proteklo bez gužve. U 8.25 sam bio pred konzulatom. Pred vratima red kao i uvek. Vrata od konzulata zaključana kao i uvek. Na zvono se niko ne odaziva kao i uvek. U momentu kada je jedan od posetilaca (koji je na vreme ustao) izlazio iz zgrade - uđoh. Gospodin na portirnici, iza debelog stakla ljubazan kao i uvek...

Domovina mi je u proteklih 20 godina ime i površinu nekoliko puta menjala, ali je ova kulisa definitivno ostala ista.

Velika promena u odnosu na prethodna iskustva je relativno prazna čekaonica. Nije mi jasno zašto ljudi moraju da čekaju ispred vrata, na ulici, po hladnoći, kada je konzulat otvoren, a čekaonica prazna. Nije mi jasno zašto čekaonicu ne otvore pre otvaranja konzulata, da ljudi u toplom čekaju početak radnog vremena.

Nije mi jasno zašto u čekaonici ne postoji toalet za narod koji od 4 sata ujutru čeka, nego po potrebi treba da izađu iz zgrade i idu preko puta u "Steh-Kaffee" - kiosk koji između ostalog prodaje bajat "topao burek". Nije mi jasno zašto u 21. veku treba da se čeka red, a ne može telefonom da se zakaže sastanak za određeni datum i vreme. Nije mi jasno zašto se na telefon u konzulatu niko ne javlja. Zašto na e-mailove niko ne odgovara.

Zar ne bi Ambasada / Konzulat Srbije trebala da zastupa interese i štiti svoje državljane u inostranstvu? Ovakvim pristupom samo daje primer stranoj zemlji kako može i treba da se odnosi prema njenim građanima.

Kratka anegdota iz konzulata danas dopunjuje gornju rečenicu:

Pored mene u redu gospođa, klasičan primer gastarbajtera koji je SFRJ napustila 60-ih godina prošlog veka. Stigao joj je pasoš nakon godinu dana čekanja, sa datumom rođenja koji se nije poklapao sa njenim rođendanom. Nakon višestrukog slanja od jednog do drugog šaltera, prima je "ljubazni" službenik koji joj kaže da novi dokument neće dobiti sa promenjenim datumom. Da treba lepo nemačkim vlastima da objasni da joj se datum rođenja posle 40 godina naprasno promenio. Da ako hoće, može da ide pred sud, ali da se to ne isplati zato što to mora u Srbiji da uradi, pošto nemački sudovi nisu nadležni za naš konzulat. Da nije na pijaci pa da može da proda (se odrekne) srpskog držvljanstva. Za odbacivanje srpskog držvljanstva joj treba potvrda Nemačke da će je primiti u svoje državljane. Da tu potvrdu ne može da dobije bez važećeg boravka u Nemačkoj, koji ne može da dobije bez važećeg srpskog pasoša...

Zbogom, domovino.

Želim ti da uspeš da gore navedene, i slične probleme rešiš. Ja na žalost više ne mogu da čekam.

Postadoh Nemac.

.........

NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće legalne posledice. Redakcija.

Milan D. Nemačka
objavljeno: 01.09.2012.

Poslednji komentari

Dusan Mitrovic | 17/09/2012 18:15

Dragan Milojevic je najkrace i najkompletnije objasnio nase dileme ! Bravo majstore !!!
Dusan

Михаило Шумадијски | 03/11/2012 20:39

Град се зове ДИЗЕЛДОРФ а не Диселдорф.Учите мало Немачки ,требаће вам.

Marie  | 15/01/2013 01:53

@mihailo sumadijski
Naravno da se kaze Diseldorf, jer pise se Düsseldorf, a duplo nemacko s se uvek cita kao srpsko s. Pre nego sto komentarisete u takvom stilu, proverite.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije