Група српских грађана путује са нашим еминентним политичарем до Брисела, преко Рима, Париза и Берлина. Сви насмејани, са заставом у рукама и понеким сендивичем, разапети преко средњих страна популарних новинских магазина. Сви ми шаљу поруке “Живео нам Октоберфест, видимо се идуће године”.

У том таласу екстазе и полетног заноса белог шенгена у коме су се сви упућивали у земље западне Европе, ја сам се упутила на другу страну- преко Лондона до Немачке, затим источно ка Београду, па до једне мале дрвене, вунене тачке зване Сирогојно. Ходам неутабаним снегом несигурним корацима стазама Старог, такозваног Етно села.

Колибице, млекарнице, сојенице, винарија, и мали предах уз питу од хељде и кисело млеко, па поновно загрејавање пре изласка на бели снег уз шумадијски чај или кувано вино, како је коме драго. Последњи традиционални залогај, пре него стомак почне да сквичи јер не може да прими ни комад калоријског терета у себе.

Тетурајући се сад већ утабаном стазом ка паркингу, плавојка у розе скафандеру у сред етно села се безуспешно баца ка небу са својим сребрним мац боок про, тражећи wireless. Девојка је успут еминентни члан наше глумачке елите и иако њен акт тражења интернета по облацима изнад Сирогојна делује више него надреално, ја јој негде у срцу опраштам тај нимало природни чин у тако природном окружењу. Усталом, где човек данас уопште може да се склони од свакодневних проблема?

Напустисмо Сирогојно. На путу до Златибора, завејаног белим снегом, у временима белог шенгена, искочи нам зифт црна мачка испред кола и пређе наш бели пут.

Стали смо. Снежни пејзаж, снажно је нагласио њено присуство, узбуркао неверицу и сујеверје. Али данас, у овим белим временима, нема разлога за страх и неверу. Моје савремено„ја“ говорило је напред, моје „ја“ одрасло у деведесетим у Србији, говорило је стани.

Недаће које се збивају са визама и боравишним дозволама никако нису престале. Обукле су вунене џемпере и могу да издрже и дубоко замрзавање и врућине, од тако квалитетне вуне им је саштрикан тај џемпер.

Ја и моја проевропска, толерантна главица која лаже себе да припада европском систему, георгафски и цивилизацијски, имамо једну црвену књижицу која се радује И слави сваки пут када јој доделе нешто. Та црвена, а некада плава књижица, када би проговорила вероватно би прво плакала, као нека намучена старица. За сваку мрву свог боравка и постојања преко границе, та књижица је прошла из руке у руку, била ископирана шеснаест пута и након много подозривих погледа, ударили би јој још један жиг дугиних боја.

Та дуга, баш као и права дуга, не траје заувек, она траје само непосредно после кише, она је јасно дефинисана, зна се која су јој права и знају се тачне координате териоторије на којој дуга важи.
Ја сам уствари тај лаптоп што тражи wireless у Сирогојну, који покушава да ухвати талас здравог разума, док други људи заобилазе систем.

Девојке које седе у бироу за странце, у браку са држављанином те земље две године и један дан (две године су иначе норма за добијање боравка), наши интелектуалаци који вози камионе у илегали у сред Америке и жене се Американкама како би оженили своје рођене жене. Годинама ја митингујем у глави и на јави против таквих ставова, љутим се на њих што се понижавају, сажаљевам их што не одолевају искушењу.

За мене, они су одувек били један далеки свет. Ја, поштени грађанин света, који увек имиграционим властима правда своје високо образовање, објашњава како није ни шверцер, ни Штрумф, ни Аватар, ни терориста.

Како године пролазе чини ми се да искушења нема. Свака филозофија о бирократско- политичким премисама чини да нас сваки тај жиг дугиних боја јос више пече. Постоји само оно „како можемо и морамо“, у овом белом снегу, у овом белом Шенгену…у овом белом свету.