Не знам да ли сте чули за Немачку? Знате, то је земља у Европи у којој влада глад.

Знам да је тешко поверовати да игде у Европи нема шта да се једе, али питајте моје родитеље - они то најбоље знају.

Глад је почела у Немачкој негде 2002. године када сам се као млад, 26-годишњи лекар иселио у ту земљу. Од тада су најпре моји родитељи, потом породични пријатељи, а касније и моји другови почели да воде рачуна о квалитету исхране у овој земљи.

Први коментари су били како је храна овде генетски измењена, како поврће уопште нема укуса, о хлебу и осталом да и не говоримо.

Сажаљевале су ме силне стрине и тетке због тога што не једем кромпир; као „Шта ће дете да једе? Пропашће нам у белом свету...“

Имали су и друге бриге: како ће наиван млади Београђанин изаћи на крај са свуда присутним криминалом на немачким улицама, растућим хомосексуалним лобијем и искушењима у виду алкохолних ексцеса на пример, или више него либералних Немица (тога свега у Београду наравно нема)... али је највећи проблем био и остао - страх да не умрем од глади.

Од тада је и кренула хуманитарна помоћ. Упркос коментарима као нпр.: „Па ти уопште ниси смршао!“ или „Знам ја шта они једу - по цео дан кобасице и кромпире - како уопште издржаваш?!“, покушавао сам да докажем супротно и да убедим моје родитеље, родбину и пријатеље да овде некад има и воћа и поврћа, чак и млевеног меса. Узалуд.

Пакети хуманитарне помоћи почели су да пристижу већ после неколико недеља, а сваки одлазак у Београд на годишњи одмор, као и свака посета из Београда значили су кофере пуне ајвара, кора за гибаницу, кајмака, сира... Наравно, за квалитетну исхрану су битне и бројне друге ствари којих овде једноставно нема, као на пример: чачкалице, крпе за судове или кухињске кецеље.

Додајмо на то и више него битне ствари у животу једног младог мушкарца, као на пример: кесице шлага у праху, лимунтус или сода бикарбона... Мислим да вам је јасно, успео сам да преживим.

Мислио сам да ће се ствари променити када их будем упознао са мојом девојком, која је, иако Немица, одлична куварица. Ни њој није било јасно да постоји неко ко не воли кромпир, али се и без кромпира потрудила да не смршам. Иако је мојој мајци доказала да уме да спреми и друге ствари осим кобасица и чувеног кромпира, ипак је остала навика да ми се кофери пуне теглама и разним флашама са новим изговором: „Можда тамо тога и има, али није то као наше“.

На аеродрому у Београду су се више пута смиловали тужном погледу моје мајке која је издејствовала извоз/увоз сира, салата и осталог, али је остало чуђење: „Па добро, зар у Немачкој влада глад?“