“Мораш да одеш на Ходлерову изложбу”, рекла ми је мама. “Он је уско повезан са нашом породицом.” “Фердинанд Ходлер? Стварно? Како то?”

“Па ето, супруга некадашњег директора паришке Опере, која се каснија удала за једног нашег рођака, оставила је мужа због Ходлера и постала његов спонзор како би био финансијски збринут и посветио се сликању. Звала се Жана и била је веома згодна, чак је њен лик послужио за Маријану, симбол француске државе који се штампао на тадашњим францима.

Њој је Ходлер за то време поклонио око педесетак слика у уљу, али ју је наравно оставио. Онда је Жана напустила Париз и дошла у Мостар, јер се заљубила у једног нашег рођака Ћишића и за њега се удала.”

“Дакле, чорбине чорбе чорба. Па није нам баш зет тај Ходлер.”

“Каква је то била шега када је Жана дошла у Мостар и ужасавала се када види оне старе, предратне жене како одједном кувају по целог петла претходно му заврнувши врат… Она би онда позивала људе у госте и износила им по један лист салате и кашику кестен пиреа, па би се људи ишчуђавали зашто им служи храну за птице…”

“А шта је било са Ходлером?”

“Па ето, када су и она и муж умрли, платна су остала на неком тавану и наследила их је једна њихова нећака Ћишићка, јер Жана није имала деце. Она је мислила да их прода неком швајцарском брачном пару за велике паре, међутим су их зауставили на граници и данас би та платна требало да буду у Сарајевском музеју који их је откупио за неку симболичну своту...”
Отишла сам да погледам те његове слике у уљу, које су привремено биле изложене у музеју Орсај, заједно са осталим импресионистима. Биле су ми грозне, али кад је већ рођак...

Париз је заиста изузетан град што се тиче изложби. Осим познатих светских музеја о којима је већ доста писано, ту су и они непознати, као и повремене изложбе које се организују на неуобичајеним местима као што су паркови или општине. Овог лета се у фондацији Картије организује изложба уличних графита, а у музеју лутака се слави педесетогодишњица Барбике.

У музеју Cristal room Baccarat налазе се колекције разног краљевског посуђа као и сервис Џозефине Бејкер. Музеј је назван по француском селу Бакара које је познато по производњи кристала. Водич је испричао да ранији краљеви нису држали чаше на столовима него на постољу иза себе, одакле су им слуге додавале чаше. Сматрало се неваспитано стављати чаше директно на сто. Онда су руски цареви, када су остали без новца и нису могли да плаћају послугу, први увели одлагање чаша на столовима. Што се тиче чаша за шампањац, оне су први пут почеле да се праве у облику пехара када су енглески грофови схватили да их је тако лакше држати на броду када се он љуља.

У Јелисејској палати, када дама жели да каже да не жели алкохол, по протоколу се сматра за веома пристојно ако скине рукавицу и стави је у чашу. “Ето”, рекао је водич, “ако вас икада позову у Јелисејску палату, да се не обрукате ако одете без рукавица...”

Јелисејску палату је иначе могуће посетити и без позива, једном годишње, на Дан архитектонског наслеђа који пада негде у јесен. Тада су разне палате и државни споменици бесплатно отворени за јавност, тако да се могу видети многе занимљивости. Прошле јесени сам посетила палату у којој одседају страни државници када дођу у посету Француској, у чијем је дворишту ономад Гадафи разапео шатор на згражавање опште јавности.

Ту сам видела предиван стилски намештај, светло ружичасте боје у одаји за доручак а тамно плаве у одаји за вечеру. У једној од предивних соба се налазио брачни кревет са балдахином и следећи натпис: “резервисано за супругу страног државника”. Пошто је постојала још једна исто толико предивна спаваћа соба, то је значило да Французи желе да загарантују дискрецију чак и оним државницима којима брак можда и није баш најбољи.

Међутим, није Гадафи једини одбио да одседне у тој палати, то су учинили и многи други државници, иако сви бивају пристојно понуђени. Тако је и Буш одабрао да преспава у својој амбасади. Председник Саркози иначе не живи у Јелисејској палати, која се налази у непосредној близини, него у кући Карле Бруни која се налази у шеснаестом “арондисману”, једном од најелитнијих квартова Париза.

Кажу да је Сенат много величанственији од Јелисејске палате.

Прошле године је умро Ив Сен Лоран и била је организована изложба његових креација инспирисаних земљама Магреба. Он је иначе рођен у Алжиру, а његов пепео су просули у дворишту његовог ријада у Маракешу. Поред његове, ту је била и колекција мароканских кафтана и једна предивна бела хаљина лепша од венчанице за коју су организатори рекли да јесте предвиђена за свадбе, али не за младу него за њену почасну гошћу. Наиме, при мароканским традиционалним венчањима, увек су позване по две девојке из младожењине породице које треба да буду лепше обучене од младе, како зле жене које долазе на славље ради урока не би могле да препознају младу.

Прошлог лета је градска општина организовала изложбу у част принцезе Грејс Кели. Била сам јако дирнута када сам видела њен споменар у коме је чувала чак и папириће од жваке или аутобуске карте које су је подсећале на некога, јер сам схватила да се радило о веома романтичној особи. О томе сведочи и неколико урамљених мозаика од осушеног цвећа које је сама направила.

Ту су била и писма и честитке разних познатих личности као што су принцеза Дајана или Ава Гарднер, где сам имала прилику да видим како је изгледао њихов рукопис. У једном писму нека пријатељица упозорава Грејс да се на предстојећем пријему пази једног мушкарца који се за њу јако занима али “нема часне намере”, а зове се Џек Николсон.

Ту је била и њена чувена, огромна кожна ташна марке Хермес коју је купила како би иза ње сакрила трудноћу, која је касније по њој названа “ташна Кели”. Свака модна кућа има по неку тзв. “ит” ташну, обично названу по некој познатој личности, као што је чувена “Диор леди” са проштепаном кожом и металним ременом коју је Бернадет Ширак поклонила принцези Дајани. Тако и принцеза Грејс има своју ташну Кели.

Недавно сам ишла у градски музеј Легије части, који се налази тачно испред музеја Орсај и где је улаз бесплатан. Сви градски музеји су иначе бесплатни, а остали само у недељу прве седмице сваког месеца. Наравно, сви туристи одлазе у чувени Орсај да гледају Ван Гога или Родена, а уопште не примећују симпатични мали војни музеј одмах испред њега. Ту се могу видети слике униформи разних светских војника, од америчких до наших, лепо украшено оружје које је Наполеон Трећи поклонио руском принцу Александру, као и веома комплетна колекција ордења из разних земаља света. Између осталог, ту је и ордење некадашње Титове Југославије и старе српске краљевине. Човек не очекује да пронађе део своје историје у једној страној престоници, али ето, она га сваки дан све више изненађује.

У ствари, баш ми се свиђа овај Париз. Што би рекао уметник Саша Гитри, “није Парижанин онај ко је рођен у Паризу, него онај ко се у њему препородио.”