Био је један период у мом животу када сам волео дочеке Нове године. Чини ми се да се звао детињство. Живели смо у малом месту на западу Србије, у стану који је мени био ни велики, ни мали, већ баш како треба. Имали смо пластичну јелку, јер је мојој мами било жао дрвећа, и увек неке госте за дочек. Тетке, ујаке, пријатеље и њихову децу. И посећивао нас је Деда Мраз.

Ми, брат и ја, смо знали да он не постоји и да нам све те поклоне препуне слаткиша са обавезном скочицом лоптицом припремају родитељи, једино нисмо имали доказе за то. Спремали смо се већ од средине децембра да их ухватимо при остављању поклона испод јелке. Тридесет првог децембра би ангажовали и децу наших гостију да нам помогну у хватању тајанствених дародаваца.

Поделили бисмо улоге, ко ће да држи јелку на оку, а ко ће да прати родитеље, да не прошверцују поклоне из оставе. Само, изгледа да би нас одрасли или Деда Мраз, ко већ, увек изиграли.

Опрали би руке и навалили на на торту, у чему сам ја био нарочито вешт, а та ми је вештина остала и до данас, када би се из собе зачуо глас: „Људи! Поклони!“ Онај најмање гладан је завирио у собу и затекао трагове Деда Мраза испод јелке. Родитељи би се смејали: „Ипак сте били добри ове године. Деда Мраз вас је нашао.“ Ми њега нисмо.

За Божић бисмо пијукали на слами испод стола код бабе и деде на селу и скупљали бомбоне и орахе који су у слами били сакривени. Орахе нисам ценио јер нису били умотани у целофан и нису имали шећера у себи, али сам се ипак отимао да их што више скупим. Да ли је то било зато што сам ипак поштовао њихову улогу у мојим омиљеним колачима, Штанглицама, или се то тада у мени будио будући гастарбајтерско-згртачки карактер, не знам.

После смо се преселили у нешто веће место на западу Србије, у нешто већи стан, ни велики, ни мали, већ баш какав треба. И пластична јелка је пошла за нама. Сваке године би је мајка окитила, само је Деда Мраз изгубио нешто од своје посвећености и слао би нам поклоне преко родитеља, најчешће у новцу и најчешће пар дана пре Нове године.

За Божић бисмо и даље одлазили на село, само нас на пијукање нису могли наговорити. Ипак је сечење Бадњака по снегу било довољно да компензује незарађене бомбоне и орахе. 

Касније је Нове године свако дочекивао за свој грош, и када је, једном, Деда Мраз за мене заувек отишао у легенду, заборавио сам да тај дан и постоји...

...Сада живимо у кући у једном омањем месту на западу Немачке, близу Штутгарта. Мама, кћи, син и ја. Кућа је ни велика, ни мала, већ баш како треба. У кући је сада окићена пластична јелка јер и ова мама не воли да се дрвеће сече.

На немачкој телевизији су рекли да није добро куповати пластичне јелке јер је еколошки исправније посећи живу јелку и посадити нову, него потрошити материјал и енергију за производњу и транспорт пластичне јелке из Кине. „А и боље је дати новац сваке године немачком шумару него једном у икс година кинеском пластичару, грчком бродовласнику и бугарском камионџији,“ мислим се ја.

Мама каже да јелка сме да буде пластична, а Бадњак не сме и да је ова наша спасла бар девет живих јелки. А колико ће још тек спасти, не зна се. Наша мама је добар математичар.

Били ми за празнике ту или не, јелка је окићена и чека. Када се вратимо из Србије око Степањдана испод ње су поклони, и то увек барем по два. „Баш је добро што Деда Мраз и Божић Бата не знају где сам па ми доносе поклоне и у Немачку и у Србију,“ говорила би Дуња док је била мања, а Данило био само у плановима. За Дуњу су ова двојица били само део већег тима неуморних достављача, који би кренули да је засипају ситницама и крупницама још од почетка децембра па све до средине јануара.

Дуњина екипа за испоруку би ишла овако, у ритму од по недељу дана: Nikolaus – Свети Никола – Weihnachtsmann (може и Christkind) – Деда Мраз – Божић Бата. Уиграни као чувени Беара–Станковић-Црнковић (или као Омер-Бибер-Лачо из мог детињског комшилука), испоручивали би Дуњине жељене ситнице и крупнице са крајњом прецизношћу. Толико да би Дуња у расправи са другом децом о томе ко то у ствари доноси поклоне увек излазила као победник са дефинитивним аргументом: „Наравно да постоје! Само они могу да знају шта ја хоћу. Мама и тата ми то никада не би купили!“

Тако је ова петорка, појачана једно време и са „Зубном Вилом“, уз тајну помоћ маме и тате, успела да убеди Дуњу да за њу важи све што важи и за децу овде и за децу тамо, одакле су мама и тата, и да је она заувек део и једног и другог света.

Наравно да је то било могуће постићи и на други или трећи, озбиљнији, мање корумпирајући, начин, али је тата у дугим консултацијама на даљину са чика-Душком, чика-Миком и Чика-Ршумом закључио да то није за њега: ко са децом прича као са одраслима мора да је заборавио како је то било кад је он био дете. Сећање на поклоне вреди више од самих поклона.

Ове године смо за празнике остали овде и јелка је имала велико друштво. Све неке маме и тате што су се родили, прангијали и школе учили у Дуњиној драгој Србији. И неку децу, што кад је густо, као и она почињу да џакају на немачком, уместо као до тада, на српском. И пошто је Дуња већ велика и полако постаје део нове завере, чија жртва би требало да буде трогодишњи Данило, и серија постаје све више посвећена младунцу.

И када је после великог новогодишњег ватромета, у којем је учествовао цео комшилук, сав гарав по лицу и са чађавом ракетом у руци ушао у кућу, Данило је поред јелке затекао поклон какав му ниједан нормалан родитељ не би купио: огроман електрични кран поред кога је стално висио у продавници, велики као трећина његове собе.

„Види Данило, шта ти је донео Деда Мраз!“ Он само погледа на скаламерију: „Мама пупила... у подавници“ и размаза још мало гарежи из чауре по челу, на мамино нарочито „одушевљење“. Није лака ова „интеграција“ за нас родитеље.

Данас је Бадњи дан и Божић Бата се спрема да покаже Данилу да су за њега и Деда Мраз и Weihnachtsmann мала деца. Једно је сигурно, поклону неће моћи тако лако да уђе у траг, наручен је преко Интернета и Данило уопште није свестан да је целог свог живота управо то желео.

Ја одох да дам последње инструкције Божић Бати, а вама желим да се са својим најмилијима радујете сутрашњем Дану, као и свим оним данима, и ведрим и тмурним, који ће доћи после њега.
До виђења,