Hiljadu devetsto devedeset deveta. Sećate je se svi. Muklo iščekivanje. Rambuje. Bombardovanje. Rat. „Kolateralna šteta“. „Pobeda“. Pomračenje, ne samo Sunca. Ne malo života je ona potpuno preokrenula. U decembru, mislio sam: „Hvala Bogu, ipak je prošlo. Idemo dalje. Napred...“

Ostala je samo još „milenijumska buba“. Problem dvehiljadite godine, „The millennium bug“, softverski problem koji je pri prelazu sa 31. decembra 1999 na 1. januar 2000 „pretio“ da paralizuje svet. O, kako sam se samo iščuđavao i da, smejao se, još jednoj opštoj histeriji koja je predskazivala novi smak sveta, kada zbog prelaza sa dve devetke na dve nule sve stane. Nuklerane elektrane, vozovi, avioni, banke... Sve. Čak i u izbubetanoj i namecanoj Srbiji. Sve.

Znao sam da su neki moji drugari i kolege našli uhljebljenje po belom svetu baš zahvaljujući tome, i gledao sam sve očima polu-zainteresovanog posmatrača. Slutio sam: veliki problemi, ako ih je uopšte i bilo, su odmah locirani i popravljeni još par godina ranije, kada se neko setio da započne celu famu. Mali će se možda pojaviti, ali neće smetati čovečanstvu više od kamička u cipeli. Ostalo je samo marketing.

Osećao sam, nikada nisam naučio više nego te mučne godine i nikada sa više snage i nekog iracionalnog optimizma nisam grabio napred. Dvehiljadita je morala biti moja godina, naša. Godina odluke, rešenja, novog početka... čega već, ali godina dobra.

Radovali smo se dočeku Nove Godine i vremenu praznika koje ćemo provesti sa mojim roditeljima i bratom. U toku cele godine, i pored jedva sto kilometara razdaljine, videli smo se svega tri-četiri puta. Posao, rat, popravljanje i prepravljanje nekih čudnih uređaja, postdiplomske, posao... Šta nas je to držalo daleko, ne sećam se više. Blizina, možda.

Društvo nam je već najavilo da će žurka biti još luđa od prošlogodišnje. Nova, crvena večernja haljina je sašivena. Boja koju moja zelenooka retko nosi, ali kad već sve pršti... neka. Samo što proklete telefonske veze sa selom gde su roditelji već više od nedelju dana ne funkcionišu. Nikako da se čujemo. Razgovarao sam sa bratom, kaže, neki kvar je na kablovima. Inače, sve je u redu, nema ni leda na putu kao što je to bilo godinu dana ranije.

Trideset prvi popodne, stižemo autobusom iz Beograda. Taman na vreme da kupimo poklone: topli prsluk za punačkog gospodina u penziji i svečanu bluzu za majku. Drugari su se iskupili u našem stanu, uobičajenoj bazi, pre nego što krenemo dalje, na doček. Brat je već otišao sa svojom ekipom, samo još roditelji da stignu iz sela. Smejemo se kada se setimo kako je brat prethodne godine išao sve do sela, po ledu, da ih traži, a oni su zastali kod tetke, na kafi, i mimoišli se sa njim. Kažem glasno: „Ako i ove godine zakasne, nema im ništa od poklona!“

Zvoni telefon. Stric iz Beograda zove, kao da je iznenađen što me čuje: „Šta radite?“ „Spremamo se za doček, još samo mama i tata da stignu iz sela,“ sa druge strane, kratka pauza: „Čuo sam,... sad me zvao Milić... iz sela... on prolazio pored „Mlekare“,“ još jedna pauza, „... kaže... da su poginuli! Ja, ... da proverim...“ Šta?! Vičem nešto. Svi u kući me gledaju, ne znam šta radim... Zvono na vratima. Otvaram, sa slušalicom u ruci. Komšija policajac, u uniformi, bez šapke, gleda u pod, ćuti, pruža mi ruku...

...Ne znam ko je prihvatio tu ruku... Ne znam ni ko je i kada podigao telefonsku slušalicu sa poda... „Nije istina! Moji heroji! Moji čuvari! Moji...“ Tridesetogodišnji bradonja od sto kila sedi na podu dečije sobe i grca u plišani jastuk sa naslikanim medvedićem. „Nije istina!“.

Nije istina, ne može biti! Ta ja sam neranjiv! Ne bojim se ničega jer nada mnom uvek neko bdije. Uvek neko misli. Ništa mi se ne može desiti! Moje je samo da učim, da radim. Sve ostalo se završava samo od sebe. Kako sad?

Dolaze ljudi, odlaze... pričaju u jastuk, sa medvedićem. Kažu... kombi... prešao na njihovu stranu... vozač popio... zaspao... direktan sudar... nema vozačku dozvolu. Kažu... tu negde radi, u restoranu... poslali ga po hleb, za doček... Kažu... neki važan političar treba da dođe na proslavu... velika gužva je tamo... Kažu...

Hrabra zelenooka i moj veliki mali brat ih slušaju. Ćute u nemog medvedića.

Ako sam ikada u nešto u životu verovao, verovao sam tada, stojeći satima između dva odra, pred špalirom, u hladnoj seoskoj kući. Verovao sam da će odnekud doći. Da će se tata nasmejati na sve te ljude u dvorištu svojim širkim osmehom i pozvati ih unutra i da će se mama rastrčati da donese slatko od šljiva i kafu za sve njih, pamteći tačno ko pije gorču, a ko slađu. I da će, kao i uvek, svi iz naše kuće izaći bolje raspoloženi nego što su bili kada su došli. I znao sam, onako kako samo onaj što veruje u nemoguće zna, da je pod mojim prstima samo nekakvo lakovano drvo i da nema tu ispod nikakvih meni dragih čela, izboranih od briga. Nema!

Nisam nikome dao da se govorom oprosti od njih. Nisam hteo da neki funkcioner, kolega ili ko već, bilo šta kaže. Hteo sam sve sâm, kao što bi moja majka uradila i kako me je učila. I kada sam iscedio iz sebe tih nekoliko isprekidanih rečenica o mome Dobrici i mojoj Borbenoj, o mome Veselom i mojoj Pravednoj, i kada smo se mi, braća, veliki i strašni, zagrlili i zaurali naš urlik u ledeno i gluvo nebo iznad snežne ravnice, sve je bilo gotovo. Vera je nestala, zdrobljena u smrznutim suzama.

I da niko nikada nije napisao ni jednu jedinu liniju programskog koda da ispravi „milenijumsku bubu“ i da je tog 1. januara dvehiljadite sve na svetu stalo, meni bi bilo svejedno. Jer sve je ionako stalo.

Vuneni prsluk i svilena bluza su ostali pokopani u mačvanskoj crnici, zajedno sa iluzijama mog produženog detinjstva. Crvenu večernju haljinu nisam nikada više video, a dvehiljadita ipak nije bila naša godina. I mnogo toga je ispalo drugačije...

...Sada smo daleko. Negujemo dva mala, smešljiva detinjstva sa dugim loknama.

* * *

Da, deset godina je prošlo od tada. I jedno dve, kako, s vremena na vreme, kroz ovu rubriku i vaše oči promrmljam neku običnu priču u daljinu, prema desnoj obali Save. Sad više ne moram...

Izmaglica se diže iznad vinograda pored Nekra i miris slane liči na onaj od pre deset godina.

Smrznuti čokoti na vrhu brega grebu mi po sećanjima, isto kao gole grane dunja iz našeg voćnjaka. Blizina ponekad razdvaja, a daljina, izgleda, često spaja. Tako je to, čudno…

Izljubite svoju decu. Zagrlite svoje roditelje. Držite se za ruke kad god možete. Neka su vam srećni Nova Godina i Božić, ma gde bili!