Хиљаду деветсто деведесет девета. Сећате је се сви. Мукло ишчекивање. Рамбује. Бомбардовање. Рат. „Колатерална штета“. „Победа“. Помрачење, не само Сунца. Не мало живота је она потпуно преокренула. У децембру, мислио сам: „Хвала Богу, ипак је прошло. Идемо даље. Напред...“

Остала је само још „миленијумска буба“. Проблем двехиљадите године, „The millennium bug“, софтверски проблем који је при прелазу са 31. децембра 1999 на 1. јануар 2000 „претио“ да парализује свет. О, како сам се само ишчуђавао и да, смејао се, још једној општој хистерији која је предсказивала нови смак света, када због прелаза са две деветке на две нуле све стане. Нуклеране електране, возови, авиони, банке... Све. Чак и у избубетаној и намецаној Србији. Све.

Знао сам да су неки моји другари и колеге нашли ухљебљење по белом свету баш захваљујући томе, и гледао сам све очима полу-заинтересованог посматрача. Слутио сам: велики проблеми, ако их је уопште и било, су одмах лоцирани и поправљени још пар година раније, када се неко сетио да започне целу фаму. Мали ће се можда појавити, али неће сметати човечанству више од камичка у ципели. Остало је само маркетинг.

Осећао сам, никада нисам научио више него те мучне године и никада са више снаге и неког ирационалног оптимизма нисам грабио напред. Двехиљадита је морала бити моја година, наша. Година одлуке, решења, новог почетка... чега већ, али година добра.

Радовали смо се дочеку Нове Године и времену празника које ћемо провести са мојим родитељима и братом. У току целе године, и поред једва сто километара раздаљине, видели смо се свега три-четири пута. Посао, рат, поправљање и преправљање неких чудних уређаја, постдипломске, посао... Шта нас је то држало далеко, не сећам се више. Близина, можда.

Друштво нам је већ најавило да ће журка бити још луђа од прошлогодишње. Нова, црвена вечерња хаљина је сашивена. Боја коју моја зеленоока ретко носи, али кад већ све пршти... нека. Само што проклете телефонске везе са селом где су родитељи већ више од недељу дана не функционишу. Никако да се чујемо. Разговарао сам са братом, каже, неки квар је на кабловима. Иначе, све је у реду, нема ни леда на путу као што је то било годину дана раније.

Тридесет први поподне, стижемо аутобусом из Београда. Таман на време да купимо поклоне: топли прслук за пуначког господина у пензији и свечану блузу за мајку. Другари су се искупили у нашем стану, уобичајеној бази, пре него што кренемо даље, на дочек. Брат је већ отишао са својом екипом, само још родитељи да стигну из села. Смејемо се када се сетимо како је брат претходне године ишао све до села, по леду, да их тражи, а они су застали код тетке, на кафи, и мимоишли се са њим. Кажем гласно: „Ако и ове године закасне, нема им ништа од поклона!“

Звони телефон. Стриц из Београда зове, као да је изненађен што ме чује: „Шта радите?“ „Спремамо се за дочек, још само мама и тата да стигну из села,“ са друге стране, кратка пауза: „Чуо сам,... сад ме звао Милић... из села... он пролазио поред „Млекаре“,“ још једна пауза, „... каже... да су погинули! Ја, ... да проверим...“ Шта?! Вичем нешто. Сви у кући ме гледају, не знам шта радим... Звоно на вратима. Отварам, са слушалицом у руци. Комшија полицајац, у униформи, без шапке, гледа у под, ћути, пружа ми руку...

...Не знам ко је прихватио ту руку... Не знам ни ко је и када подигао телефонску слушалицу са пода... „Није истина! Моји хероји! Моји чувари! Моји...“ Тридесетогодишњи брадоња од сто кила седи на поду дечијe собе и грца у плишани јастук са насликаним медведићем. „Није истина!“.

Није истина, не може бити! Та ја сам нерањив! Не бојим се ничега јер нада мном увек неко бдије. Увек неко мисли. Ништа ми се не може десити! Моје је само да учим, да радим. Све остало се завршава само од себе. Како сад?

Долазе људи, одлазе... причају у јастук, са медведићем. Кажу... комби... прешао на њихову страну... возач попио... заспао... директан судар... нема возачку дозволу. Кажу... ту негде ради, у ресторану... послали га по хлеб, за дочек... Кажу... неки важан политичар треба да дође на прославу... велика гужва је тамо... Кажу...

Храбра зеленоока и мој велики мали брат их слушају. Ћуте у немог медведића.

Ако сам икада у нешто у животу веровао, веровао сам тада, стојећи сатима између два одра, пред шпалиром, у хладној сеоској кући. Веровао сам да ће однекуд доћи. Да ће се тата насмејати на све те људе у дворишту својим ширким осмехом и позвати их унутра и да ће се мама растрчати да донесе слатко од шљива и кафу за све њих, памтећи тачно ко пије горчу, а ко слађу. И да ће, као и увек, сви из наше куће изаћи боље расположени него што су били када су дошли. И знао сам, онако како само онај што верује у немогуће зна, да је под мојим прстима само некакво лаковано дрво и да нема ту испод никаквих мени драгих чела, избораних од брига. Нема!

Нисам никоме дао да се говором опрости од њих. Нисам хтео да неки функционер, колега или ко већ, било шта каже. Хтео сам све сâм, као што би моја мајка урадила и како ме је учила. И када сам исцедио из себе тих неколико испрекиданих реченица о моме Добрици и мојој Борбеној, о моме Веселом и мојој Праведној, и када смо се ми, браћа, велики и страшни, загрлили и заурали наш урлик у ледено и глуво небо изнад снежне равнице, све је било готово. Вера је нестала, здробљена у смрзнутим сузама.

И да нико никада није написао ни једну једину линију програмског кода да исправи „миленијумску бубу“ и да је тог 1. јануара двехиљадите све на свету стало, мени би било свеједно. Јер све је ионако стало.

Вунени прслук и свилена блуза су остали покопани у мачванској црници, заједно са илузијама мог продуженог детињства. Црвену вечерњу хаљину нисам никада више видео, а двехиљадита ипак није била наша година. И много тога је испало другачије...

...Сада смо далеко. Негујемо два мала, смешљива детињства са дугим локнама.

* * *

Да, десет година је прошло од тада. И једно две, како, с времена на време, кроз ову рубрику и ваше очи промрмљам неку обичну причу у даљину, према десној обали Саве. Сад више не морам...

Измаглица се диже изнад винограда поред Некра и мирис слане личи на онај од пре десет година.

Смрзнути чокоти на врху брега гребу ми по сећањима, исто као голе гране дуњa из нашег воћњака. Близина понекад раздваја, а даљина, изгледа, често спаја. Тако је то, чудно…

Изљубите своју децу. Загрлите своје родитеље. Држите се за руке кад год можете. Нека су вам срећни Нова Година и Божић, ма где били!