Ми у Лонодну, а синоћ преко воде играо Новак. И не само играо, већ и победио и то онако Српски.

Наша мала екипица, залутали студенти у један велики град помало стран, а опет тако близак, седимо у једном лондонском „Спорт кафеу“ и с нестрпљењем чекамо да почне Ђоковић.

Јако смо узбуђени, али како и не би били! Игра неустрашиви див иза мреже, наше горе лист, син Србије, принц Дунава и Саве.

Само пре неколико недеља на одмору проведеном делимично у Србији, могу да се закунем (у Ђоковића), да сам чула да се неко у кафићу до мене куне баш у тог Ђоковића. И ми му тепамо. ЂОВАК, ЂОВАК! Идемо мајсторе.

Као верни social network addict џарам по своме iPhone-у и ко ће ме знати шта већ твитујем. Миша ми каже да погледам јел @DjokerNole несто твитовао, онако као да ми је исти најбољи друг. И ја, као изнервирана, одговарам да и није баш нешто веран твитеру, и да зато више волим Јанка који поред своје колотечине тренинга и утакмица, нађе времена да твитује, а и да миксује.

Сад није само тенисер Типсаревић, него је и ДЈ Јанко. И да редовно слушам његове миксове, а знам и да га @DjokerNole подржава и прати. Ма кажем вам, Јанко и Новак су ми најбољи другари (ал’ на твитеру). Ето, и ја уместо да сам као и наси вршњаци у ратно доба нашла неки спорт, неки хоби, неку занимацију, па и ја да сада твитујем Новаку као збиља најбоља другарица, ја сам дошла у бели свет да се школујем.

И тако почне Ђовак, принц Дунава и Саве, а преко мреже свима позната шпанска звер Надал. А наша мала групица помно прати велики екран и не трепће. Понекад викнемо, тапшемо, смејемо се, наздрављамо. Па боже мој, срећни смо. Заједно смо ту, и заједно гледамо нашег народног хероја. И помишљам у себи, а ко смо сви ми и одакле ми ту заједно?

Обрни окрени, ја сам нас окупила. Увек сам била она луда која зна милион људи, па их толико и има око себе. Селила се из града у град, из државе у државу, из школе у школу. Београд, Даблин, Париз, Лондон, Бостон. Да, да, то су вам све некако моје куће.

А заправо, као и сви ми млади гастарбајтери, ја ни не знам где ми је кућа. Пет градова, еј, пет градова је то. И све их јако волим и сви ме јако нервирају и свима се увек враћам. Ако ништа друго, па бар да видим друштво. Ево чак сам и почела живот у Лондону. Мастер сам завршила и сада радим. Црнчим заправо, али нећу сад да кукам. Него моја групица људи се смеје и ужива. Маша, Сара, Немања, Ана, Милош, Никола и ја. И ту смо управо упознали једног млађаног дечка пореклом из Бањалуке, а заправо из Цириха.

Никола: Охооооооооооооо, па ти си наш? Седи ту.
Млађани дечко: Па нека, ја ћу овде...
Никола: СЕДИ, НИКО ТЕ НИЈЕ ПИТАО!

И седе тако дечко, рече да се зове Ацо, а ни не зна шта га је снашло. Ми смо заправо сви јако добра деца. Нисмо пробисвети. Ту смо да се школујемо (ево сад и да радимо), и није да се хвалим, али у најбоље школе смо исли. Новак је опет дао поен! Идемо мајсторе, кидај!

Чули смо да ту још неко навија. У почетку смо мислили да је дечко иза стуба у црвеном дуксу, али к врагу, неко је други. Овај је чист Шпанац. Још један поен и спазили смо их. Два црнца у првом реду. Црнца, да. Браћа наша, кунем се (у Ђоковића). Ко су, не знамо, а ни шта им би, не знамо. Мислим да им је можда било жао што само наша мала групица навија за Ђовака, па ко веле, да нам се придруже. И гледам их тако неко време, кад оно њих двојица ватрени навијачи! А можда је то зато што је П Диди пре пар дана био у Новаковој ложи. А можда је то зато што је сада Наоми Кембел у Новаковој ложи. А можда сам и ја расиста? Какве везе имају П Диди и Наоми са Новаковим навијачима, немам појма.

Бум, трас, ето га још један поен. Браво Ноле, викнем и насмејем се, а поред мене већ подоста изнервирана Шпањолка која очима не може да ме види, јер губе она и њен земљак . После још неколико (полу)бучних поздрава Новаку од стране наше екипице она се окреће ка мени и на лошем енглеском каже: “Ви сте јако неваспитани, да, да.” ЈА? МИ? Молим? Изброј Нина до десет леба ти.

Набацим кез, то се вежбало годинама, и на потпуно течном шпанском јој кажем: “Драга, па како смо ми то некултурни? Ово је само игра, и ми само навијамо, нема потребе да се вређамо.” Шпањолка остаје забезекнута и не зна шта ју је снашло.

Не зна Шпањолка да смо ми Срби полиглоте. Не зна она да сам пре него што је ’99. почео рат ја пратила Есмералду. И не зна да сам била прва у реду кад се Институт Сервантес отворио у Београду. И не зна да путујем често у Шпанију и да ми је омиљени град на свету баш њен Мадрид. И нек не зна. Јер ако се неко дере и виче, не само у овом „Спорт кафеу“, него и иначе, е па онда су то њени земљаци. Нисмо непристојни. Само срећни (а неки сад већ помало припити).

И тако је добио Ђовак, принц Дунава и Саве (или Косова, или Копаоника). Није што је наш, него што је добар младић. А то што ја радим данас са полу-затвореним очима, и што заправо нисам у стању да радим него ево препричавам вама моју прицу, па то нема везе. Важно је да смо се ми дружили. Важно је да је ту била та екипица, жељом смештена заједно у исти кафић, а ситуацијом смештена заједно у исти град, у ‘наш’ град, у Лондон.