Мој први сусрет са Африком десио се пре извесног времена - то је била љубав на први поглед. Живим у Шведској, а моје интересовање за уметност, навело ме је да под старе дане почнем да студирам историју уметности. После неког времена у оквиру својих магистарских студија добих стипендију да проведем 6 месеци на великом универзитету у Јужној Африци, и да на лицу места упознам афричку уметност. Тако сам други пут у животу, после 35 година, поново постао "exchange student".

Спаковах се ја тако и једног јутра по мраку, и температури од минус 21 степена, оставих Стокхолм окован снегом и ледом, и кренух пут Африке.

Летео сам преко Лондона и испланирао путовање тако, да имам читав дан на располагању пре наставка лета за Африку. Прво сам посетио Националну Галерију, један од два најважнија светска музеја. После сам отишао у Британски музеј да погледам афричку уметност, и да се тако припремим за културни шок који ме, као и сваког европљанина који иде по први пут у Африку, тамо чека. И ту сам добро прошао. Дотакла је и мене мистична и страсна динамика којом зрачи уметност црне Африке. После сам се осећао сјајно, као Пикасо пре 100 година, кад је први пут видео афричке скулптуре у Етнографском музеју у Паризу.

Напустио сам Британски музеј са уверењем да су Енглези далеко највећи махери на читавој планети, кад су успели толико непроцењиво благо из разних цивилизација да довуку у Лондон, како би га - како они кажу „сачували за будућа поколења“. И то све о свом трошку, а на корист целога света.

Е стварно, има ли већег алтруизма од тог.

Већ је било касно поподне, а нека ситна лондонска кишица досадно ромиња, те ја свратих у оближњи паб на stout и fish and chips. Да вам право кажем, волим узаврелу атмосферу енглеског паба, ту човеку никад није досадно. Тога нема у Скандинавији; тамо и у крчми влада неки ред и мир, сачувај ме Боже, што и није баш за похвалу (мислим се ја). Пошто сам се добро окрепио пред пут, укрцах се на ноћни лет за Јоханесбург. Авион, велики Боинг-747, препун путника из целог света. Као да сви путеви воде у Африку.

Час посла прелетесмо Европу и Средоземље, па се ухватисмо у коштац са афричким пространсвом. Летимо тако преко Африке целу боговетну ноћ, а путовању никад краја. Тек ујутру успесмо да савладамо громаду црног континента и докопасмо се Јоханесбурга.

И тада изненада ниоткуда дотрча један мали црно-бели пас. Симпатичан је, али и досадан. Врло је жив и врзма се тамо-вамо међу уморним путницима, који чекају своје ствари.

Мислим се ја: "Чије ли је ово куче и што га газда не држи на узици, већ нам се овако мота око ногу".

Утом се испред мене створи униформисана млада црна жена.
"Да ли је ова торба ваша?", пита она мене, и упре свој прст у моју торбу.

”Да”, кажем ја.

"Молим отворите за царинску контролу", каже она.

Ја часком отворим, она бркну руком, па пита: "Шта је ово"?

Ја гледам и сетим се: спаковао сам 1 кг мог омиљеног шведског качкаваља, све лепо вакумирано, да кад стигнем замезим са мојим новим друговима студентима.

"Забрањен је унос хране у Јужну Африку"- каже црна лепотица и већ навлачи беле рукавице, узима са два прста мој комад сира, и баца га у оближњу корпу за отпатке.

”ОК”, кажем ја културно.

Она и пас одоше даље, а ја чекам остатак пртљага - велики руксак. Враг је сад однео шалу, мислим се ја, јер сам ту спаковао још један и шведски специјалитет - димљеног лососа, повеће парче од око 1,5 кг, исто тако вакумирано, да се почастим са друштвом уз неко добро јужноафричко вино (уопште, да ли постопји неко јужноафричко вино а да није добро?).

Таман сам се понадао да је опасност прошла, скидам са траке руксак и лососа у њему, али авај у трену ето псића опет, иде лево-десно око ствари, њушка и весело масе репићем, и као да ми каже: ”Момче, ми канда нисмо још завршили са тобом”.

Е мислим се ја, какав нос има овај мали, да намирише рибу и кроз вакуум.

Ту је већ и његова пратиља. Гледа мене, па моју торбу .... и потера псића даље говорећи му како је глуп, кад је већ заборавио да је тај пртљаг већ прегледан.

Одоше даље а ја само гледам и не верујем. А куче одлазећи, осврће се, погледава у мом правцу, и као да ми каже: ”Поново сам те открио, али овога пута те частим - and welcome to Africa”!

И онда нек ми неко каже да је човек паметнији од пса.

После тог неочекивано срећног расплета, укрцах се са још десетак путника у мали авион - двомоторац са елипсом и после још неколико часова у ваздуху, стигох до града Pietermaritzburga, крајње тачке свог путовања, неких 70 км од Дурбана и Индијског океана.

Ту сам по први пут осетио како жеже афричко сунце, иако је температура била „само“ око 38 степени. Мало ми се вртело у глави од умора и свих тих промена, али није ни чудо, мудрујем ја, после прелета земљине кугле са краја на крај. Ипак за утеху, и поред све раздаљине, налазим се у истој временској зони са Европом, јер сам летео само са севера на југ, а не на исток или запад (да не рачунамо скретање за Лондон), тако да не морам још и да мењам време на сату.

Сачекује ме човек из welcome сервиса и предаје ми кључеве од собе и картицу за улазак у кампус, моју базу у следећих 6 месеци.

Лакнуло ми је када се коначно докопах своје афричке куће.