Хладно је. Киша.Чујем како последње капи мјесеца Јуна лупају у олуке и отичу. Прије неки дан на радију су јавили да долази љето. Некад у Јулу или Августу. Не оно календарско, него оно право, врело, истинско, љепљиво и гологузо.Чекам га. Стојим поред прозора и чекам. Можда већ сутра угрије и појави се сунце испод тешки и уморни облака. Можда већ сутра.

По глави се врти милион планова. Овог љета ћу дефинитивно купити кајак. Треба да припремим бицикло, да га подмажем, затегнем. Одлучио сам да сваки слободан викенд проведемо у природи и планинарењу. Ићи ћу на пецање и лов иако се гадим убијања, али пуцаћу у ваздух, у част љету.

Већ се замишљам поред роштиља, мусав, одимљен и помало припит, окружен пријатељима, покушавајући да непримјећујем колико сам се угојио за ових десет мјесеци зиме. Одлука да напокон почнем да трчим и озбиљно се бавим спортом не долази у питање, само да мало отопли. Да се појави сунце кроз тек олистале гране. А ту је негдје иза ћошка, само што се није појавило. Покрети су спори као и мисли уосталом, једва подижем руку да се почешем по рашчупаној коси.

Ево већ трећи сат сам код прозора и зурим у кишу. Питам се како нисам гладан. Овде је зима вјечна категорија, lifestyle, а ја нисам одавде. Зима је ништа друго неговелика чекаоница гдје чекате да дође љето. За типове мога кова, зима је и велики изговор за све. За сваки не одрађени посао, за сваку љеност, за сваки животни неуспјех. Е, гдје би ми био крај само да онај дан није пало педесетак центиметара оног проклетог снијега, помислим понекад.

Терам се да се осмјехнем и покушавам да се сјетим мог последњег осмјеха, некад око новогодишњи празника. Послије тих празника овде се мало ко осмјехује бар до Јула. Што због плаћања пореза у априлу, што због зиме која још увијек траје, што због задужености, што због скупоће, што због хокеја. Све је у овом граду против осмјеха.

Младенци пред одлазак на крстарење, Ванкувер, 5.7.2011. (фото Ројтерс)

Љето, како то само гордо звучи. Као ријеч побјегла из партизанских филмова. Љето, љети, љетом, љету, покушавам да ка протурам кроз падеже које сам заборавио и сад се као чудим моме забораву. Навиру сјећања неких љета босоногих, љета мога дјетињства, боже па прошла је једна читава вјечност од тада. А та вјечност ми неда да јасно видим, све је нешто магловито. Све је то више заборав него сјећање. Мисли ми одлазе на поштара који иде према мојим вратима и носи прегршт рачуна. Надам се да је још поледица на степеницама.

Па да, послије десет мјесеци зиме можеш да будеш само злобан а можда је то од глади коју почињем да осјећам. Надам се да је са рачунима и неки каталог за она егзотична путовања, на која бих радо отишао, само да није тих проклетих рачуна. Знам да је љето ту на вратима, јер сам у послиједњем нивоу зиме, апатији. Почетком зиме сам углавном тужан јер је завршено љето, па онда око Божића осјећам радост и наду да ће неко да се сјети и мене кад купује поклоне. Послије тога врло брзо долази поново туга коју замјењује бјес, раздражљивост, свадљивост и на крају равнодушност.

Већ пет сати стојим крај прозора и нисам сигуран више да ли сам уопште жив. Ширим руке и призивам Египатског Бога Сунца Ра који вјероватно спава негдје у укрштеним ријечима, да се пробуди и донесе љето. Гледам зечеве како скачу по дворишту напола сиви а напола бијели, а такви су већ задња четири мјесеца, неодлучни. И мајка природа је мало несигурна око овогодишњег љета, стиже ли или не.

Одлучио сам још јуче да не идем на посао до љета, јавићу да сам болестан. Ионако болесно изгледам. Већ два дана се нисам купао, три нисам прао зубе, а бријање и онако прескачем. Достављач пица застаје пред кућом. Има бога. Сјећам се оних првих канадских година кад сам и ја разносио пицу. Изгледа да је морон промашио адресу, одлази. И ја сам машио адресе кад сам био достављач, а изгледа да и сад живим на погрешној адреси. О, Боже, па читав живот сам на погрешној адреси. Осми сат крај прозора, претварам се у мушкатлу, напола осушену и смрдљиву.

Чујем глас моје драге, која мисли да ја све ово вријеме гледам комшиницу преко пута која је истине ради дио мојих љетних снова и жеља (наравно и зимских). „Није паметно да стојиш ту поред прозора тако разголићен, без гаћа“ - виче из кухиње. А ту смо значи. То објашњава избуљене очи поштара и насмијана лица ријетких пролазника. За очекивати је полицију сваког тренутка и ја се полако повлачим. Идем да обучем хавајку и наравно да провјерим тај мирис који долази из кухиње.

А љето ће да доће и ако га чекам и ако не, као и сваке године уосталом.

Да, чак и у овај град и на ову, погрешну, адресу.