Zemlju u kojoj sam rođena napustih pre tačno dvadeset godina – relativno dug period, a ipak nešto kraći od onog prvog dela mog života, proživljenog u zavičaju. Naravno, ni moja domovina, ona koju sam ostavila davne 1990. nije više ista. Smanjila joj se teritorija, broj stanovnika, skratio joj se i naziv. Hvatam sebe kako uvek ustuknem, zgrčim se, nekad zagrcnem ili duboko udahnem, kad mi neko, ko me ne poznaje, postavi pitanje - odakle ste, kog ste porekla...

Čujem sebe kako sagovorniku objašnjavam da sam ja zapravo jedan "vrlo komplikovan" slučaj. Nekima bude i interesantno kad čuju da sam rođena u glavnom gradu jedne zemlje koja više ne postoji, da su mi roditelji Srbi, od kojih je jedan opet rođen kod "susjeda", a da ja sebe sada deklarišem kao pripadnicu neke treće opcije. Ima i onih koji insistiraju, takoreći navaljuju, da se opredelim kojoj, odnosno čijoj strani više pripadam, što uvek odbijam, jer osećam da svima pripadam manje ili više...

Ako pitam srce i neki duboki osećaj iznutra, meren količinom uspomena iz detinjstva, godina školovanja i sazrevanja, rekla bih da pripadam pravoslavnoj Srbiji, mada sam u dubini duše ipak ateista …Pripadnost nekoj drugoj naciji, da tako kažem pragmatičnoj varijanti, za mene se nametnula prirodno, posle toliko godina emocija i rada u drugoj zemlji, posle usavršavanja, ličnog traženja, druženja sa ljudima različitih nacija i vera, sa kojima ste sticali neke druge navike, menjali svoje, nastojali da im se prilagodite, da se adaptirate, a kako bi drugačije i moglo biti? Kad si u Rimu prihvataš navike Rimljana, odnosno sredine u kojoj si se zatekao.

Tako stečeno novo "ruho" sasvim mi je potaman u ovoj svakodnevici, udoban ogrtač, šiven po meri, da nigde ne steže niti "davi", za razliku od onog starog, koje je znalo da mi “komplikuje život“...

Sećam se jedne epizode kad sam putovala na odmor u SAD, sa urednom turističkom vizom u jugoslovenskom plavom pasošu. Zbog ozbiljnog tehničkog problema na dolaznom letu, propustila sam vezu za Ameriku…Posle noći provedene u Amsterdamu, narednog jutra na čekiranju zatičem gomilu ljudi koji se guraju sa svih strana, neviđeni haos... Odjednom visoko iznad naših glava podiže se jedna ruka sa američkim pasošem i začuh ženski glas kako “krešti “ – „Pustite me da prođem, ja sam državljanka Sjedinjenih američkih država!“ U sveopštoj gužvi ljudi oko mene u tišini joj napraviše prolaz i ona se prva probi do pulta za čekiranje. Sećam se da sam tada osetila zavist...mene su na svakom koraku i u odlasku i u povratku beskrajno "pročešljavali ", ispitivali, otvarali kofer, ručno pregledali... Toga više nema, na sreću...

(...)

Maternji jezik naravno nisam i ne mogu zaboraviti; ne gubim kažu još uvek ni onaj beogradski akcenat, iako daleko od zavičaja sada više razmišljam na nekim drugim jezicima, čije su mi konstrukcije preciznije, konciznije, bezosećajnije, oslikavaju trezvenost, dolaze iz “hladne glave”... Primećujem ipak da kad mi je do smeha, ili kad me uhvati “fjaka”, onda se latim neke, najčešće srpske, ili poslovice drugih naroda sa kojima smo do nedavno delili zajedničku državu. Takve metafore, igrokazi, najlepše i najsmešnije mi oslikavaju suštinu neke situacije; puno mi još uvek znači da budem i dalje delić one tamo priče i pripadnik onog tamo naroda, iako im ja više ne pripadam ni geografski, ni po novostečenom senzibilitetu.

(...)

Čudan je osećaj biti u svom rodnom gradu kao neki slučajni turista, samo onako u prolazu…I pouzdano znam da se tu neću više nikada vratiti, onako zauvek. Sebi više to pitanje i ne postavljam, niti razmišljam u smislu "šta ako..."

Za mene je to završena priča; suviše je veliki ulog, prevelik bi bio rizik, ogromna odricanja i neopisiva neizvesnost ponovo se vratiti u Srbiju…Znam da imam i gde i kome, ali svoj život sam izgradila iz temelja na drugoj geografskoj dužini i širini, ne mogu sebe tek tako sada da “presadim”… Sa dve decenije više "ispod pasa", sada sam mnogo inertnija, mnogo više kalkulišem, važem za i protiv; mnogo je više saigrača u toj igri, te želje ne mogu i ne želim da zanemarim tek tako…

Posle dvadeset godina ni akutni problem nostalgije za mene više ne postoji – nekad se zapitam, hej, šta to beše? Preležala sam tu boljku sa visokom temperaturom i ne hvata me više taj "virus", ta neizdrživa, sasvim suluda želja da provedem vikend u rodnom gradu, bez obzira koliko platila za avionsku kartu - da bi na primer jela burek, pila jogurt, ili se “davila“ u maminoj podgrejanoj sarmi u zimsko doba.

Ni slavski kolači ne ubrzavaju tako lako k’o onomad otkucaje moga srca… Posle dvadeset godina proživljenih daleko od rodnog kraja, ja sam sada prekopčana na neku novu frekvenciju, na kojoj nema krčanja, ni smetnji na vezama; isprogramirana sam da živim drugačiji život…

I nikada neću saznati kakav bi moj život bio da se nisam otisnula na taj put, za koji onomad ipak nisam mogla znati da će biti u jednom pravcu…Ne treba sebe da mučiš takvim pitanjima, čemu, bespredmetno je to? Šta bi bilo da je bilo, to je nešto o čemu razmišljam samo ponekad, dok tonem u san polako, posle još jednog minulog dana…