У животу треба бити одважан, кажу, усудити се на промене, па се тако и напредује. Можда из одважности, а можда из не превише размишљања, одлучих се ја пре две године да се из уређене и релативно мирне Швајцарске преселим у Единбург.

На шта вас асоцира Единбург? Мени су причали да је леп да је небо тамо ниско као нигде у свету и да људи причају чудним акцентом. Више нисам ни знао, али у рукама сам држао једносмерну карту „Easyjet-а“ : Женева-Единбург, у коферима четрдесетак килограма свога четворогодишњег живота у Швајцарској, и пуно наде неопходне кад се човек отисне у непознато.

Слетео сам, небо је стварно ниско, доста облачно, све је брже и хаотичније од оног на шта сам се навикао у мирном Берну, али свиђа ми се енергија. Људи ми се смешкају, док у препуном аутобусу склањам кофер да прође госпођа са колицима, двојица момака скачу да ми помогну. Лепо, размишљам, на тај начин су ми пожелели добродошлицу у свој град.

Искрцавам се на Waverly станици у центру, као у неку бајку, у ствари све ме неодољиво подсећа на филмове о Хари Потеру, ваљда зато што одатле и потиче ауторка истог. Таксиста не разуме мој у средњој школи стечени амерички акценат, исправљајући ме кад му саопштавам адресу: Terrrace, каже он са нашим тврдим «р». Лепо, мислим се ја, човек када је у новом воли сличности.

Искрцан испред зграде чекам газду да ме пусти у стан и палим цигарету… Невероватно је како ти мали бели пријатељи некад значе кад се човек нађе на месту где никога не зна. Провирило је и сунце, које обасјава парк Meadows и оно ми мислим маше у знак добродошлице.

У стану имам четворо цимера, од Јужне Африке, преко Немачке и Мајорке до Америке. Још мало па Уједињене Нације, ваљда нам још Азија фали. Весели су и интересује их све, а једу нешто што још нисам видео, кажу то су поховане „марс“ чоколадице, шкотски специјалитет. У атмосфери сличној оној у филму L’Auberge Espagnol, провео сам преко годину дана, излежавајући се на сунцу у парку испред зграде и откривајући чари овог предела који делује као сам „крај“ Европе, јер иза њега имате осећај да више ничег нема.

Единбург има духа, види се историја, види се култура, генерално је за мене Британија спој старинског и модерног, а контрасти су на сваком кораку. Вреди га видети у време чувеног Fringe фестивала у августу, када се у град слије око пола милиона туриста који удвостручују његову популацију, али је дефинитивно најлепши на пролеће, кад послужи срећа са временом и споји се пар сунчаних дана. Остаће ми и у памћењу пабови са фотељама и кућном атмосфером, кафић иза ћошка са најлепшим и најчуднијим сендвичима и биоскоп у крају који је недељом пуштао култне филмове бесплатно.

У Единбургу сви кажу возачу „хвала“, при изласку из аутобуса и не љуте се чак и кад он промаши руту и случајно крене да вози погрешним улицама, чак се и смеју. Кад споменете да сте из Србије, њима је то интересантно, јер не знају много о нама па се радознало распитују. Дух тог града привлачи интересантне људе, тако да је ретко досадно, а дуге зимске ноћи смене летњи дани кад се смркне у поноћ, па живот изгледа дужи.

И живот уз Хари Потера не може трајати довечно, смене га неки нови видици и прилике, а и скуп „Glengylers“-а се разишао на све стране света, како то обично и бива на крају студентских дана. Единбург нас и даље све привлачи, поредимо га често са острвом из серије „Lost“, јер су нам тајне тог места и даље недокучиве.

Назад у Швајцарској замак су сменили Алпи који окружују женевско језеро и мислим да овде никоме не пада на памет да похује марс чоколадице.

Свако искуство обогати човека, чини ми се да живот на другој географској ширини даје поглед на свет из другачијег угла, отварајући тако очи да се лепше и боље сагледа и оно што зовемо нашим.