Овог пута пишем мало о овој суровој стварности у иностранству. Мислим да вас тамо чека исто. Када су ме отпустили као вишак са инжењерског посла одједном ми је плата преполовљена. У новој компанији где сам убрзо нашао посао нисам радио оно што ми је струка, што је било најгоре.

Почео сам да се бавим инжењерством кад ми је било 14. Било ми је у крви. Нове промене прекинуле су ми тај посао. Морао сам да се “сналазим” како се то тада говорило. Срео сам Наду, врло искусну у том “сналажењу” и почели смо приватни посао. Било је страшно тешко. Нисмо имали пара да уложимо у некакав посао па смо на све стране тражили неки динар. Најчешће никакав посао. Верујте ми првих месеци – а не знам колико је месеци прошло, деловало ми је као вечност – ја сам одлазио врло често код мајке да бих појео нешто.

А онда је “кврцнуло” и почело да се дешава: Стизали су некакви послови. И тако је почело. Лепо смо радили, зарадили добре паре, откупили наше станове и венчали се. Имали увек два аутомобила, ишли по иностранству за послом. Стигли чак до Кине и Тајланда. Али не за шверцом већ правим бизнисом. Сећам се, за задњи посао смо имали изнајмљени брод да донесе нашу робу из Кине.

Ех да смо знали онда ово што сада знмао.

Шта се десило да све продамо и одемо у иностранство?

Па “Слоба”. “Слоба” се десио. Он је у ствари увек био присутан. Почели су да долазе по своје. А онда и остале партије. И сви су обећавали своје. Наравно брда и долине. Када је почело да излази из оквира контроле почео сам да се “ћифтам”. Нада је увек имала политику мањег отпора. Ја сам био другачији. Поноснији, више „српски“ ако тако могу да казем. Када је почело да бива озбиљно - али врло озбиљно, пала је одлука да одемо. Да сам послушао Наду тада – што значи да је она знала онда исто што и сада - ми би смо били тамо са некаквом великом компанијом у рукама, вероватно “поклоњеном” од неке партије на власти као што су обећавали. Али ја нисам послушао Наду. И ми смо овде где смо. У гарсоњери, са послом међу најмање плаћеним у земљи, преживљавамо, штедимо, и надамо се да ћемо као пензионери имати некакав пристојан живот.

Ех да смо знали онда што сада знамо.

Наши земљаци – а мислим на све из свих бивших југословенских република су се врло добро снашли. Добра већина. Срби су се пријавили као мешани бракови, без икаквих примања, муслимани као угрожена нација сви са децом изрођеном овде. И сви су на бенефиту. Срби на владином а муслимани ...па њима плаћају арапске земље врло добро кућу или стан и новац да ништа не раде. Још ако је неко инвалид пријавио је да је инвалид из овог рата он има све и жена му има додатак да га чува. А то је могло да издејствује онда тамо (свака част онима који су страдали стварно у овом рату, има их, они су ми пријатељи). А сви раде некакве “послиће на црно” од којих граде куће у домовини.

А они који нису могли да узму велики бенефит, па они су потегли за нечим другим:
Пре ове кризе на Западу се могло да има кредитних картица колико кажеш. Оно што ми знамо кажемо, добијеш нешто “на добар дан”. И то са високим лимитом. И то неосигуран. Они који су се сетили распитали се мало о детаљима па су почели да троше на велико са тих картица. А како? Па уновче кеш, суве паре. А онда узму неки кредит исто тако врло лако и уновче га. За две три године могли су да скупе десетине хиљада долара, по неки стотине хиљада. Све те паре су пренели тамо и улозили у нешто, најчешће у изградњу куће. Када је рата за отплату картица и кредита почела добро да превазилази њихова примања е то је био моменат када су деловали. Пријаве банкротство али се прво “разведу” оставе жени и деци све како не би могли да им одузму ништа. Остане им цела плата и престају да отплаћују кредите. Банкротство траје неку годину за које време не могу да добију никакав нови кредит или нову картицу, што им баш и није више потребно. Завршили су посао.

Или, постоји финасијски план отплаћивања и за некакву суму новца коју дају некаквој компанији да им отплаћују дуг - отплаћују неколико година када се све остало отписује. Исто тако ни они не могу да добију никакав нови кредит или картицу.

Ех да смо знали онда ово што сада знамо.

Док сам се ја сетио тога односно када су ми наши открили тај систем - било је касно. Остали смо са дугом на картицама који можемо и морамо да отплаћујемо. Банке су нам скратиле лимит и оставиле су нас без могућности да покушамо тако нешто.

Ето то нисмо знали онда ово што знамо сада.

Сећам се давног времена када су наши почели да одлазе у Немачку на рад, када су почеле да се отварају прве самопослуге у Европи па и у Немачкој. Продавало се некакво, врло квалитетно пиће, коњак, које је имало врло луксузно паковање – флашу. Флаша се, обично враћала при новој куповини и замењивала се за нову. Али је та флаша превазилазила цену самог пића. И шта су се наши сетили: Купе пиће на почетку куповине, испију га док купују остале ствари и на каси замене празну флашу за целокупан остали шопинг. Трајало је прилично дуго док их нису ухватили....