Moj život u inostranstvu
Vaše priče
Evropo, eve me!
Bili su građani EU što je za srpsko poimanje bio uspjeh koji se mjerio nekim posebnim parametrima. Jer zaboga nisu im trebale vize, mogli su da putuju po Evropi, naravno ako su imali love da isfinansiraju putovanje, tj.ako su mogli da podignu još jedan kredit pored onog zadnjeg za LCD-TV koji su priključili na total TV sa koga Stoja u Grand emisiji jauče svoju pjesmu .. A rijetko je ko putovao osim možda jednom godišnje do otadžbine.
- „A sa njiovim pasošem mereš i u Ameriku da ideš“, mahala je Makedonka od 50 leta koja je ceo život rintala da bi doživela crvenu sošku u ruci, iako tu Ameriku nikada očima vidjet neće osim možda u nekom jeftinom niskobudžetnom filmu, jer druge ona i ne gleda. Ma u krajnjoj liniji tamo i od socijale možeš da živis kao grof, visok standard. Neki naši su uspjeli da se izdignu iznad tog prosjeka, nervirali su sunarodnike svojim uspjehom, jer nisu išli standardnom utabanom stazom do penzije, koju su prokrčili neki sunarodnici, čisteći evropske podove i klozete. Mali broj njih je prevazišao prosto srpko vjerovanje o životu gore preko grane.
Vjerovanje da negdje preko, život živiš bolje je bilo duboko ukorijenjeno u našem narodu. Valjda su tom vjerovanju doprinjele: tetke, stričevi i ostala gastarbajterska familija diljem Evrope, koja je dolazila na ferije u Srbiju u svojim skupocjenim automobilima, sa svežnjem novčanica kojima su se bahato razbacivali. Pitajući: Koliko je to u ojrima???
Samo što mi nismo tada znali da su ti bjesni automobili sa hiljadama konjski snaga, koji su se sijali na toplom srpskom suncu, kupljeni na krvavi kredit, koji će se otplaćivati dok dišu. Niti da je ta moderna garderoba kupljena na rasprodaji od 70%... Da oni rade od jutra do sutra, živeći pasji život, građana ne drugog, nego trećeg reda. Tamo negdje u Njemačkoj, Francuskoj, štedeći tokom cijele godine te “ojre”, da bi došli u svoje selo i pokazali komšijama i familiji kako su u stvari oni uspjeli u životu..Pobjegli su trbuhom za kruhom od ovaca, njiva i livada. Pokušali su da dokažu gazdi Evropljaninu da su civilizovani, da znaju da pedantno očiste njegov toalet, iako su takav vidjeli samo na filmu, j...ga kod nas odvrneš vodu na slavini sa desno na levo vrteći kotur, ovdje moraš mahat ispod česme i moliti Boga da voda poteče, to su neke senzorske...tako ih zovu..Povučeš kanap na vodokotliću i voda oćera iz šolje nemani koje smo izbacili, ovdje to samo od sebe fercera, ništa nemoraš povlačiti....
Trudili su se da poprave akcenat, da se uklope, ali na kraju se opret vraćaju svojim livadama i oranjima. Izašli su iz sela ali selo iz njih nikako nije moglo...
Suze im krenu kada pređu granicu i uđu u Srbiju “ljepoticu među šljivama.” Kada pređu Batrovce konačno su svoji na svome, čačkaju oko skupocenog cd-plejera u kolima sa milon dugmića od koje za polovinu ne znaju čemu koriste. ”Švaba je to napravio” govore sebi u bradu, pravdajući se sami sebi... Ali na kraju nadjača želja nad neznanjem, ispritišću sve dugmiće i konačno uhvate radio stanicu na kojoj grmi: ”..kućo moja čađavu ti kredu”, ”-tamo daleko”,”..oj oranje, oranje ustaj mala zora je ustaj mala zora sviće, narani piliće”.. Lete suze, niz rumene obraze, grudi im se cjepaju dal od radosti ili tuge ne znaju ni oni sami...al ih dira tamo...tamo...gdje Evropa ne želi da zalazi, jer emocije i suze su tamo preko zabranjene, gotovo sramotne. Kapitalizam i sistem ne dozvoljavaju taj luksuz, gubljenje vremena na sekundarno, primarno je raditi i zaraditi.
Nisu svesni da se komšiji Hansu nemaju na čemu diviti. Njegova majka živi na 10 km udaljenosti sama u svom stanu a Hans ne stiže ili ne želi da je posjeti, jer ima svoju porodicu i obaveze, račune koje svakog mjeseca mora da plati, jer ako ne plati ode u crne knjige, i onaj najnoviji model BMW oduzima banka koja mu je dala kredit...
Hans se otuđio od majke Gertrude još kada je imao 18 godina, pa je po istom sistemu vaspitanja svoje dete u 18-toj godini poslao u susjedni grad da se osamostaljuje i samo plaća svoje račune. Ne kažem da je to loše, naprotiv, možda je i dobro. Ali nije strašno što mali Milojica još uvjek u 25. godini ”pita mamu šta ima za doručak”. Jer taj komšija Hans će sigurno stariti kao i njegova majka sam, u nekom obližnjem gradu, želeći da ga djeca obidju kao što se ta ista njegova majka nada da će njen Hans da svrati. I ona je sama svjesna sada u starosti kada ima vremena za razmišljanje koliko je pogriješila, ali zna da je kasno za ispravku tih grešaka, isuviše kasno.
Da li emociju sa kojom smo rođeni treba da amputiramo, odstranimo na silu da bi se uklopili u sistem. Koji ispere mozak, do te mjere da ne vidimo da je savremeni društveni poredak u stvari savremeni robovlasnički sistem. Koji je upakovan u definiciju koja ne zvuči tako strašno definiciju koju prihvatamo i po kojoj živimo. Savremenom društvu nisu potrebni oni koji misle i osjećaju, jer oni se ne uklapaju u definiciju po kojoj se živi. Oni štrče kao nepokošena trava u perfektno uređenom susjednom parku nadomak vještačkog jezera.
Poslednji komentari
Vi koristite frazu "ko razume, shvatice" kao neku mudrost vrednu da se kaze i koja nesto pametno znaci, a ja mislim da je to ili tautologija ili je bezmislica, sto mi se cini ociglednim kad se procitaju nasi postovi. Priznajem da nemam pojma sta ste vi razumeli ili shvatili. Ali da probamo da vidimo da li vi razumete sta vi kazete. Mozda tu ima nekih izgleda da se razumemo. Citat iz vaseg posta: "... izlazite u restoran i da na osnovu toga izvodite zakljucke o savrsenom zivotu na zapadu" Gde sam ja to rekao? Nikad ni u snu ne bih tako nesto pomislio, a kamo li napisao ili izveo takav zakljucak. To je vas zakljucak da ja tako zakljucujem. To je VAS zakljucak, i jedino je pitanje kojom vrstom logike ste dosli do njega. Za coveka koji razume i shvata sta prica, valjda vam nece biti tesko da to objasnite?
Ja i moja porodica smo napustili zemlju devedesetih, zato sto smo morali, i svih ovih godina je bilo veoma turbulentno.Iako zivimo u dosta, socijalno visoko kotiranoj zemlji,nista nije lako.Nase visoko obrazovanje nije bilo od neke pretjerane koristi,jer smo skolovani za drustvene struke,bar sto se tice posla, a da vam ne govorim o tezini podizanja i vaspitavanja djece u susretu sa jednom veoma razlicitom kulturom.Uticaj drustva,mislim na ono sto je, bar za nase pojmove negativno,je toliko veliki,da nam je ostalo veoma malo da stvari budu pod nasom kontrolom.Vremena smo imali,novca za osnovne potrebe,ali sve,sve je drugacije nego sto je bilo.Integrisani nismo jer za to nismo imali neku veliku ni volju i zelju. Uostalom,pitanje je veliko sta to znaci integrisati se. Naravno,sve je individualno,kako covjek postavlja i dozivljava stvari.Ja licno sam svo vrijeme pronalazila snagu da osmislim zivot i ovdje,ali kada se rezimira i podvuce crta,mislim da smo svi veliki gubitnici.
Kad razmisljam o uspehu ili neuspehu, prvi mi je uspeh da sam uopste ziv. To kazem zato sto sam podosta godina ziveo ne samo u ekonomskoj, nego i u moralnoj sirotinji, i cesto gubio veru u vrednost i smisao zivota. Otkako sam u inostranstvu takvih misli nemam. Nasi emigranti cesto vole da dele ljude na gubitnike ili dobitnike. Mozda su imali nesto vredno pa su to izgubili? Mozda misle da im neko nesto duguje pa to nisu dobili? Ne znam sta hoce da kazu, ali sam siguran da ne kazu da su oni odgovorni za svoje uspehe ili neuspehe. Nedavno je objavljena statistika o uspehu imigrantske dece u Kanadi. Interesanto je da preko 90% kineske i indijske dece ide na fakultet. Samo oko 50% slovenke dece stize do fakulteta. Kanadski prosek je 50% a americki oko 40%. Zasto svako drugo slovensko dete ne stigne do fakulteta, a gotovo svako kinesko stigne? Jedan razlog je sto Kinezi nikad ne vode "filozofske" i belosvetske razgovore koje obicno vode Sloveni.