Пони, Немачка, јануар 2010. (Фото АФП)

Били су грађани ЕУ што је за српско поимање био успјех који се мјерио неким посебним параметрима. Јер забога нису им требале визе, могли су да путују по Европи, наравно ако су имали лове да исфинансирају путовање, тј.ако су могли да подигну још један кредит поред оног задњег за LCD-ТВ који су прикључили на тотал ТВ са кога Стоја у Гранд емисији јауче своју пјесму .. А ријетко је ко путовао осим можда једном годишње до отаџбине.

- „А са њиовим пасошем мереш и у Америку да идеш“, махала је Македонка од 50 лета која је цео живот ринтала да би доживела црвену сошку у руци, иако ту Америку никада очима видјет неће осим можда у неком јефтином нискобуџетном филму, јер друге она и не гледа. Ма у крајњој линији тамо и од социјале можеш да живис као гроф, висок стандард. Неки наши су успјели да се издигну изнад тог просјека, нервирали су сународнике својим успјехом, јер нису ишли стандардном утабаном стазом до пензије, коју су прокрчили неки сународници, чистећи европске подове и клозете. Мали број њих је превазишао просто српко вјеровање о животу горе преко гране.

Вјеровање да негдје преко, живот живиш боље је било дубоко укоријењено у нашем народу. Ваљда су том вјеровању доприњеле: тетке, стричеви и остала гастарбајтерска фамилија диљем Европе, која је долазила на ферије у Србију у својим скупоцјеним аутомобилима, са свежњем новчаница којима су се бахато разбацивали. Питајући: Колико је то у ојрима???

Само што ми нисмо тада знали да су ти бјесни аутомобили са хиљадама коњски снага, који су се сијали на топлом српском сунцу, купљени на крвави кредит, који ће се отплаћивати док дишу. Нити да је та модерна гардероба купљена на распродаји од 70%... Да они раде од јутра до сутра, живећи пасји живот, грађана не другог, него трећег реда. Тамо негдје у Њемачкој, Француској, штедећи током цијеле године те “ојре”, да би дошли у своје село и показали комшијама и фамилији како су у ствари они успјели у животу..Побјегли су трбухом за крухом од оваца, њива и ливада. Покушали су да докажу газди Европљанину да су цивилизовани, да знају да педантно очисте његов тоалет, иако су такав видјели само на филму, ј...га код нас одврнеш воду на славини са десно на лево вртећи котур, овдје мораш махат испод чесме и молити Бога да вода потече, то су неке сензорске...тако их зову..Повучеш канап на водокотлићу и вода оћера из шоље немани које смо избацили, овдје то само од себе ферцера, ништа немораш повлачити....

Трудили су се да поправе акценат, да се уклопе, али на крају се опрет враћају својим ливадама и орањима. Изашли су из села али село из њих никако није могло...

Рода, Немачка, јануар 2010. (фото АФП)

Сузе им крену када пређу границу и уђу у Србију “љепотицу међу шљивама.” Када пређу Батровце коначно су своји на своме, чачкају око скупоценог цд-плејера у колима са милон дугмића од које за половину не знају чему користе. ”Шваба је то направио” говоре себи у браду, правдајући се сами себи... Али на крају надјача жеља над незнањем, испритишћу све дугмиће и коначно ухвате радио станицу на којој грми: ”..кућо моја чађаву ти креду”, ”-тамо далеко”,”..ој орање, орање устај мала зора је устај мала зора свиће, нарани пилиће”.. Лете сузе, низ румене образе, груди им се цјепају дал од радости или туге не знају ни они сами...ал их дира тамо...тамо...гдје Европа не жели да залази, јер емоције и сузе су тамо преко забрањене, готово срамотне. Капитализам и систем не дозвољавају тај луксуз, губљење времена на секундарно, примарно је радити и зарадити.


Нису свесни да се комшији Хансу немају на чему дивити. Његова мајка живи на 10 км удаљености сама у свом стану а Ханс не стиже или не жели да је посјети, јер има своју породицу и обавезе, рачуне које сваког мјесеца мора да плати, јер ако не плати оде у црне књиге, и онај најновији модел БМW одузима банка која му је дала кредит...

Ханс се отуђио од мајке Гертруде још када је имао 18 година, па је по истом систему васпитања своје дете у 18-тој години послао у сусједни град да се осамостаљује и само плаћа своје рачуне. Не кажем да је то лоше, напротив, можда је и добро. Али није страшно што мали Милојица још увјек у 25. години ”пита маму шта има за доручак”. Јер тај комшија Ханс ће сигурно старити као и његова мајка сам, у неком оближњем граду, желећи да га дјеца обидју као што се та иста његова мајка нада да ће њен Ханс да сврати. И она је сама свјесна сада у старости када има времена за размишљање колико је погријешила, али зна да је касно за исправку тих грешака, исувише касно.
 

Да ли емоцију са којом смо рођени треба да ампутирамо, одстранимо на силу да би се уклопили у систем. Који испере мозак, до те мјере да не видимо да је савремени друштвени поредак у ствари савремени робовласнички систем. Који је упакован у дефиницију која не звучи тако страшно дефиницију коју прихватамо и по којој живимо. Савременом друштву нису потребни они који мисле и осјећају, јер они се не уклапају у дефиницију по којој се живи. Они штрче као непокошена трава у перфектно уређеном сусједном парку надомак вјештачког језера.