Питао ме је како ми је тамо у Швајцарској, а пре него што сам стигла да кажем да није Швајцарска већ Шведска, одговорио је и сам: - Боље него код нас! Не трудим се пуно да га разуверим, али ни потврдим, у принципу сигурно је у праву.

Настављам даље, улицама свог детињства, безбрижности, добро познатих кућних фасада изрезбарених прошлошћу, корачам прашином свога равничарског краја, дивим се сваком сунцокрету и маку, не примећујући како ме мој саговорник чудно гледа!

- Шта ту има екстравагантно и занимљиво у свим тим браздама и дроњцима, у тим распусним мирисима и ширини?! - пита се он. Ја му то тренутно не могу објаснити. Како убедити човека да су војвођанске набујале њиве, распеване грлице на олуцима наших набијеница, узвици и поздрави мештана на улицама лепши и бољи од било које „Швајцарске“!

Затражио је да му прицам о свом животу - заради, дружењима са земљацима, скуповима и турбо-фештама, Швеђанима и њиховој традицији. Потајно ме је нервирало што раздраганост тек пристигле у родни град и разгледање већ добро познате родне разгледнице, морам да прекинем причом о свом „швајцарском животу“.

Објасних му да зарађујем таман толико да платим рачуне, и да се кредита бојим као ђавола. Да пара трошим бас толико колико их лично и зарадим, док упорно одговарам са НЕ безнадежним подговарачима за дизање кредита који ти се љубазно представе преко телефона, на улицама или кроз писма која добијам на кућну адресу, и упорно убеђују да то баш ниста не коста! Уверавам их да ја не трошим јер ми је досадно, и да имам стрпљења док не скупим за нови кухињски сто и витрину, да ми њихове услуге нису потребне и да не пратим моду потрошачког дебила!

Затим му објасних како земљака готово и да нема, јер сада су сви из многобројних југословенских земаља земљаци неким својим земљацима, а да је мени потребно само неко једноставно чељаде са којим бих поделила своје наде, стрепње и тежње, љутње и море. Са којим бих уместо марке аутомобила којег поседујем, стамбеног објекта у коме живим и грандиозности турбо звезда, расправљала о срећи и туги, љубавима и мржњама, баш као у Андрићевој приповетци "Писмо из 1920.године".

Наставих причу о Швеђанима, за које се мој саговорник посебно интересовао. Објасних му да немам пуно шведских пријатеља јер не разумем баш најбоље.

-Не, погрешно сте ме схватили, ја говорим њихов језик, али их опет не разумем!
Покушавала сам годинама које сам провела у њиховој земљи да одгонетнем ту једнакост мишљења и понашања код већине. Немогуће да сви мисле и делују подједнако!? Зашто је истицање толико ретко и зашто једни на друге личе?

Покушавала сам да схватим зашто се деца најављују када долазе у посету својим родитељима, зашто су им односи као наши односи са комшијама, зашто шетају и више воле кучиће од сопствене унучади и зашто једу немашовиту и неукусну храну поред толико специјалитета нација које су са собом донеле свој јеловник, разноврсних производа у продавницама који су доступни и сијасет ТВ програма о кулинарству! Покушавала сам да сазнам зашто тако лако одустају од брака, зашто породица као институција слаби, зашто је егоизам надвладао алтруизам и зашто самољубље и саможивост добијају на цени?!

Мој саговорник ме је пажљиво слушао, и по његовом изразу лица закључих да је очекивао другачији одговор - да ћу да исплетем хвалоспев о свом луксузном „швајцарском животу“ коме је и он сам тежио. Одговорио ми је само кратко: "Ма реко`сам ја да је тамо боље!"

Не трудим се да га разуверим, у принципу ... сигурно је у праву.